Piše: Svetislav Basara
Jeste se ovih dana mnogo pisalo i jesu već mnogi pisali o rušenju bespravno sagrađene crkve u dvorištu Fate Orlović u Konjevića Polju, ali ni ja ne mogu da odolim. Sindrom doktora Šmita. Podiglo je to rušenje mnogo prašine, ne samo one od maltera i šuta.
Priču znate. Neposredno posle rata u BiH, nekoj majci (ili pre maćehi) pravoslavne invencije palo je na pamet da u dvorištu kuće Fate Orlović, koja je u srebreničkom masakru izgubila dvadeset članova porodice, a sama izvukla živu glavu, negde izbegla i dvehiljadite godine se vratila u Konjevića Polje. Imanje joj je - pod pritiskom Dejtonskog sporazuma - vraćeno, iako ne i parcela na kojoj je izgrađena crkva.
Fata nije odustajala. Dvadeset godina se sudila i na kraju dobila spor pred Sudom u Strazburu. Bosansko Njegovo preosveštenstvo Hrizostom nije imao kud - dao je blagoslov za rušenje crkve. Blagoslov za rušenje crkve, to vaistinu zvuči apsurdno, ali u crkvi se ništa ne radi bez takozvanog blagoslova, sledstveno je neko morao dati blagoslov i za bespravnu gradnju crkve na tuđem placu, ne zna se ko je to bio, nebitno je uostalom, bitno je da je morao biti neki visokopozicionirani arhijerej SPC, koja poslednjih decenija ispoljava mahnitu opsesiju nekretninama.
Ali ostavimo crkvene preduzimače njihovim demonima, nisu oni (bar nisu danas) tema naše kolumne. Bolje se zapitajmo: zašto je crkva uopšte sagrađena u tuđem dvorištu? Da li možda zbog oskudice u građevinskom zemljištu. Ma jok. Poznajem predeo, prilično je pust - a posle rata je i dodatno opusteo - može se tu sagraditi ne jedna nego kompleks crkava.
Idemo dalje. Ako je već pala odluka da se crkva gradi u nekoj avliji, zašto nije sagrađena u dvorištu nekog srpskog domaćina, bilo bi mu baš zgodno, ustane zorom, umije se, popije kafu, napravi par koraka i eto ga u „svetinji“. Odgovor je prost. Zato što za razliku od druga Tita - koji nije davao svoje, ali nije hteo ni tuđe - srpski domaćini ne daju svoje, ali hoće tuđe. Nije samo to u pitanju. Ima tu i uticaja kafanske mitološke priče koju sam čuo - u kafani, gde drugde - mnogo pre nego što je izbio pičvajz u BiH, koji je u stvari počeo da izbija mnogo pre nego što je izbio. Priča ovako glasi: ako mu srušiš kuću, musliman se nikada neće vratiti na to mesto.
Ta priča, naravno, nije imala nikakve veze s realnošću. Muslimanima (ni bilo kome drugom) nijedan verski propis ne brani da se vrate na mesta odakle su prognani i da umesto srušene sagrade novu kuću. Ali na ovim prostorima, kao što znamo, najbolju prođu imaju priče koje nemaju veze s realnošću, a vrlo često ni s mozgom.
Sledstveno su (po motivima kafanske priče) muslimanske kuće u Bosni sistematski rušene da se muslimani (pod uslovom da su izvukli živu glavu) ne bi vraćali. Na potezu koji dobro poznajem - od Rogačice do Žepe - bile su srušene sve muslimanske kuće i sve džamije, tokom godina sve do jedne su ponovo sagrađene. Ostalo je, nažalost, mnogo toga što se ne može ponovo izgraditi, ali to je tema za neku drugu kolumnu.
