Vladimir Veljković, tekst za Peščanik.net, 9.6.2021.
Neposredno pred početak Sabora SPC zvanična Info služba srpske crkve objavila je saopštenje da patrijarh Porfirije neće davati intervjue za medije, izuzev „uoči velikih praznika i kada to zahtevaju određene okolnosti“. Odluka je doneta nakon što je patrijarh dobio više od stotinu molbi iz zemlje i inostranstva za razgovore sa novinarima – stoji u saopštenju – pa ipak, o bitnim temama on neće ćutati, nego će o onome što je važno besediti u hramu na „svetim bogosluženjima“. Neočekivana odluka za patrijarha koji je ubrzo po ustoličenju stekao simpatije u javnosti, pokazujući umešnost u komunikaciji sa novinarima. Očigledno je da patrijarh izaziva pojačano interesovanje medija, ali je očito i to da ne želi da mu medijska sfera diktira tempo rada – što je još jedan dokaz da poseduje izoštren osećaj za javni nastup.
Moguće je, sa druge strane, da u javnosti nema mesta za dva autoriteta i da je patrijarhu, na neki način, blago sugerisano da, budući da nehotice izgleda neuporedivo inteligentnije i normalnije od sadašnjeg predsednika, zauzme suzdržaniji stav u odnosu na medije. Ovo patrijarha neće previše koštati, jer njegov položaj ne zavisi od podrške medija, ali su zato građaninu Vučiću oni neophodni u održanju autoritarne vlasti i zamajavanju lakovernih. Za sada su obojica u mirnoj koegzistenciji, no patrijarhova primetna lična harizma može spontano zaseniti usiljenog Vučića ukoliko patrijarh bez mere nastavi da nastupa javno.
Međutim, iako je odlučeno da patrijarh smanji medijske aktivnosti, ipak je prvi čovek SPC ponovo izazvao medijsku pažnju upućujući čestitku Tomislavu Tomaševiću, novom gradonačelniku grada Zagreba. U čestitki se, između ostalog, kaže: „Svojevremeno je veliki zagrebački pesnik Branimir Džoni Štulić pevao kada Zagreb izranja iz sna, što me je podstaklo da izrazim nadu, koja je, uostalom, i nada svih žitelja ovog lepog grada, da je pred nama novo jutro koje će promeniti sve“. Novi gradonačelnik je na izborima bio kandidat zeleno-leve koalicije Možemo, a zeleni se zalažu i za poštovanje ljudskih i građanskih prava LGBT+ osoba i stoga – da li se patrijarhova želja za novim jutrom koje će promeniti sve odnosi i na taj segment politike zelenih? Čemu dobre želje žiteljima Zagreba, kada se SPC u Srbiji protivi donošenju zakona koji bi poboljšao status LGBT+ zajednice?
Ako pođemo od pretpostavke da patrijarh Porfirije gaji određene lične simpatije kada su u pitanju progresivne političke ideje, onda bi ova čestitka bila nesumnjivo iskrena, ali bi se tada isto moralo konstatovati da se zvanični stavovi SPC donose pod pritiskom ekstremne desnice, koja u Crkvi vidi postojan stub društvene represije. Ostaje još jedna mogućnost. Patrijarh nije zaboravio Zagreb u kojem je proveo nekoliko godina kao mitropolit i izgradio živ i neposredan odnos prema njegovim žiteljima, među kojima je stekao i mnoga lična poznanstva. Poslednja je pretpostavka verovatnija. Čestitka je, dakle, iskrena, ali na osnovu ličnih impresija i bila bi poslata i da je pobedio neki drugi kandidat uz prigodno navođenje nekih drugih pesama i pesnika. Možemo očekivati da će patrijarh čestitku uputiti i budućem gradonačelniku Beograda, ali se samo nadam da njemu neće pristajati stihovi jedne druge Štulićeve pesme naslovljene sa Kurvini sinovi.
Reference iz kanona popularne kulture bivše Jugoslavije su ono što, još uvek, spaja Srbe i Hrvate, kao dva najveća naroda istog jezika nekadašnje zajedničke države, ali one nisu od koristi u susretu sa zapadnim zvaničnicima. Patrijarh i članovi sinoda sastali su se sa predstavnicima SAD i Evropske unije, Metju Palmerom i Miroslavom Lajčakom, na kojem je bilo reči o aktivnostima koje zapadne zemlje preduzimaju da bi se nastavio dijalog između Beograda i Prištine. U saopštenju SPC nakon sastanka stoji da zapadne zemlje imaju u vidu interese SPC na Kosovu, a Palmer i Lajčak su istakli da manastiri na Kosovu nisu samo spomenici kulture, nego „živi organizmi“, a to treba i da ostanu.
Saopštenje SPC je izbalansirano. U njemu je dat prostor Palmeru i Lajčaku da, nasuprot režimskoj propagandi, kažu kako „ne nose nikakva gotova i unapred pripremljena rešenja ili pritiske (kurziv – V.V.), nego da razgovori koje vode sa Njegovom Svetošću i arhijerejima svedoče da žele pošteno i pravedno rešenje“. Ova nijansa se može tumačiti i kao zauzimanje relaksiranijeg odnosa prema zapadnim zvaničnicima i ograđivanje SPC – makar medijsko – od dizanja tenzija u glasilima režima. Na majskom saboru nije bilo pozivanja na Ustav Republike Srbije i rezoluciju UN-a 1244 o Kosovu, kao na ranijim zasedanjima. Ipak, patrijarh je prilikom susreta sa Palmerom i Lajčakom rekao kako je stav SPC dobro poznat: „Radi se o nezakonitoj secesiji dela teritorije i ne postoji način da neko nametne takvo rešenje koje će prihvatiti nezakonitu secesiju“. Ali je dodao da „kroz dijalog treba ići ka evropskom rešenju, koje je u duhu Evropske unije, gde granice omekšavaju i postaju manje važne“ – dajući na taj način šansu pregovorima i donekle relativizujući prethodni stav.
I u susretu sa zapadnim zvaničnicima je bilo interesantnih referenci od strane patrijarha. Najpre je ponovljena izlizana floskula o Kosovu i Metohiji kao srpskom Jerusalimu, bez primese svesti kako na to poređenje mogu gledati dvojica zapadnih diplomata, naročito nakon najnovijeg sukoba dve strane, Izraela i Palestinaca, koji je započet baš u Jerusalimu. Dok je Pećka patrijaršija za SPC „ono što je Vatikan za Katoličku Crkvu“, rekao je patrijarh. Reference postaju sve teže za praćenje – da li ova poslednja treba da znači priznanje pravoslavnog patrijarha da je model uređenja Katoličke crkve uspešniji u odnosu na pravoslavne? Vatikan je i dalje sedište papske vlasti, ali već vekovima pravoslavni srpski patrijarh ne stoluje u Peći.
Za albansku stranu patrijarh je imao samo jednu poruku: „Očekujemo da institucije poštuju Crkvu, da ne nasrću na naše ime, naš identitet, i poreklo naših svetinja“. Vidimo da reference na kulturno zajedništvo progresivno opadaju u patrijarhovom obraćanju kako se približava temi Kosova, koja je zvanično najveći izazov za SPC. U komunikaciji sa hrvatskom stranom one su gotovo intimne – s obzirom da se tiču zajedničke popularne kulture iz vremena Jugoslavije. U kontaktu sa zapadnim zvaničnicima ima prilično lutanja u toponimima – kada se referira na politički i vojni haos Palestine u kontrastu sa dvorskim mirom i postojanošću Vatikana. Što opet mnogo govori o protivrečnim željama i očekivanjima od Evrope, ali isto tako i o nedostatku bilo kakvog promišljanja o Evropi kao zajedničkom domu svih njenih naroda. Na kraju, jedino sa Albancima nema nikakvih zajedničkih kulturnih referenci. Njima se čak i poruka da „ne nasrću“ na svetinje šalje posredno – preko zapadnih zvaničnika.
Da su srpske vladike pre više od 30 godina shvatile da se Kosovo može odbraniti preko bliskih odnosa sa Hrvatima, možda bi sada u Peći zaista stolovao srpski patrijarh, a tamošnja patrijaršija blistala, skoro kao Vatikan. Sada je ostalo da se dovijamo u opustošenoj zemlji, baš kao što to radi i srpski patrijarh.
