Zlatko Minić, tekst za Peščanik.net, 5.6.2021.
Priča kaže da su pre 40-50 godina preteče današnjih tabloida, listova poput Ekspresa i Novosti, tokom letnje oseke vesti kojima je trebalo popuniti prostor između političke diferencijacije i ekonomske stabilizacije, redovno objavljivali vesti o mišu u pivu. Obično bi se neki domaćin ispred zadružne prodavnice ili u udobnosti svog doma, posle porodičnog ručka neprijatno iznenadio otkrivši u flaši piva – miša. Pa se istraživalo kako je miš mogao dospeti u pivo, ko kontroliše higijenu u pivari, ko nadzire proizvodni proces. I tako iz godine u godinu. Priča ostavlja da sami odaberete da li ćete verovati da je miš bio stvaran.
Tabloidi danas nemaju problem sa bilo kakvim osekama. Imamo cunami izmišljenih, lažnih vesti, fabrikacija nadzidanih nad poluistinama ili razvlačenja marginalnih tema na debljinu dovoljnu da se napravi pita od onoga od čega se pita obično ne pravi.
U deceniji tabloida dobili smo, međutim, fenomen najave miša u pivu. Nema više potrebe da domaćin otvara flašu, pa ni da je kupuje, ne mora zapravo ni da pije pivo. Novinar će saznati da je u pivnici stanje takvo da se svakog časa može desiti da miš završi u pivu. Ali, ako ste pivopija, ne morate da se plašite, da menjate piće ili proizvođača. Miš neće upasti u pivo jer je novi menadžment otkrio ko je pokušao da zapati miševe i sve će se ubrzo raščistiti. A moglo je da se desi nešto strašno. Da se u pivu nađu miš, mačka, žirafa, u zavisnosti od mašte novinara ili naručioca teksta iz žanra „radiće čelična metla“.
Jer miša u pivu je zamenila najava „čelične metle“, kojom će Aleksandar Vučić pomesti miševe u partiji, vladi, na funkcijama u opštinama i gradovima, po šumama, vodama i gorama i drugim javnim preduzećima.
Redovno, pred rekonstrukciju, pred stranačke „istorijske“ sednice, kada treba skrenuti pažnju sa nekog političkog, ekonomskog, ekološkog problema, za publiku kojoj nije dovoljna crna ili estradna hronika, krene najava ozbiljnog obračuna sa „mangupima u našim redovima“. I kao što je onaj domaćin ispred zadružne prodavnice otkrivao miša u pivu, tabloidi i naručioci njihovih tekstova otkrivaju mangupe u naprednjačkim redovima. I posle silnog trešenja gore, na kraju se retko kad rodi miš. A i kada se rodi, ispostavi se da pivo nije ni pio ni mirisao. Odnosno, da ostanemo pri ovom animalnom pojmovniku, na kraju vuk pojede magarca. Što, složićete se, i nije neka tema za novine. Bila bi, možda, da se desilo obrnuto.
Ovog puta jedan miš je isteran iz gore. Uhapšen je predsednik beogradske opštine Palilula. Ostavimo po strani nagađanja kako se desilo da ta famozna metla zaista nekoga dokači, da li je to deo obračuna u beogradskom odboru, treba li pohvaliti državne organe zato što rade svoj posao, kad im se dozvoli da ga rade. I medijska obrada slučaja nije nešto što zavređuje posebnu analizu – do juče bi Jovičića odano branili tvrdnjom da je sumnje u korupciju izneo neko bez ovlašćenja vrhovnog komandanta i predsednika Svih Srba Svemira i Palilule, a sad sladostrasno otkrivaju koliko je koštala legalizacija pojedinačnih objekata, kako je izgledalo privođenje, koliko mu je keša nađeno u kući.
E, ovde je zgodna prilika da zastanemo. Da se ne bi reklo da imamo medijsko jednoumlje i da svi dobijaju informacije iz istog visokog izvora, mediji ne mogu da se slože da li je u kući predsednika gradske opštine nađeno 330, 350 ili 370 hiljada evra u gotovini.
U kući uhapšenog predsednika gradske opštine 350.000 evra. Mesečna plata za sve zaposlene u nekoj od najvećih fabrika koje je „otvorio Vučić“.
A to je samo predsednik jedne gradske opštine. Niži ili srednji ešalon. Neko ko se žrtvuje u „procesu diferencijacije“ (ekonomska stabilizacija je okončana, objavljeno je).
Njih nekoliko stotina iz srednjeg ešalona namlatili su dovoljno da pokriju višegodišnje plate svih radnika zaposlenih kod investitora dovedenih ogromnim subvencijama (koje su i same dovoljne za plate radnika tokom perioda za koji se investitori obavezuju da će ostati ovde).
A gde su tek oni iz užih krugova povlašćenih.
Oni protiv kojih istrage nikad nisu okončane jer „organi rade svoj posao“, ili nikad nisu ni otvorene, oni za koje Vučić „preuzima odgovornost“, oni čije se ime ne pominje.
To je tema za razmišljanje dok se računa koliko je 2×30 evra plus 3.000 dinara.
I dok o tome razmišljamo, vredi se setiti da je nedavno na sudu bivši direktor Železnice oslobođen optužbi za korupciju u procesu u kome je kao jemstvo položio imovinu vrednu 400.000 evra. Dvadesetak reči kao simbol države i vremena u kome živimo.
Vremena u kome shvatamo značenje idioma „zlatno doba“ – gde je za ogroman broj ljudi postalo jako sitno 350.000 ili pola miliona evra. Uostalom, tih par stotina hiljada evra je manje od 20% ugradnje u, na primer, fontanu poput one na Slaviji.
To je 25 metara auto-puta ili, ako uporedimo prvobitno procenjene i konačne „nadzidane cene“, to je ugradnja u 50 metara auto-puta. Koliko sitnih glodara može da se provuče kroz čeličnu mrežu po jednom kilometru auto-puta?
Ali to je već zahtevna matematička operacija i nije tema za letnju oseku.
Večita tema može biti, na primer, bezbednost predsednika. I tu imamo pobednika, hit dana, meseca, godine. Najviši domet aforistike, satire, poltronističke speleologije, sprdačine sa razumom: „Ja svaki dan, svako jutro kad ustanem, razmišljam o dve stvari – o bezbednosti predsednika Aleksandra Vučića i o vladavini prava“. U potpisu Ana Brnabić, za Pink.
Još dve slike iz života miševa, pacova i ljudi
Za kraj, da pokvarim utisak, kao Lajavi Pevac koji ne želi da se skloni sa ekrana, samo da pomenem dve sličice iz života miševa i pacova koje su me fascinirale prethodnih dana.
Prelazak spasovaca u naprednjake, naizgled uobičajen stranački transfer, počinje da liči na masovno prevođenje u novu veru. Propovednik stare vere odriče se Đavola u ime svih svojih sledbenika. Čini to naravno pred oltarom nove religije, u studiju TV Pink: „Aleksandar Šapić rekao je da je njegova greška što je bio protiv projekta Beograd na vodi. ’Nije strašno reći da ste pogrešili. Ja sam loše procenio priču oko Beograda na vodi. Nisam verovao u Beograd na vodi’, kazao je Šapić za televiziju Pink“.
Nakon što se pokajao zato što je hulio na BGD na vodi, Šapić se do zemlje poklonio novom vrhovnom komandantu i božanstvu, rečima da šaman svih Srba „ne zatvara oči ni pred čim“, da „ima Božiji dar“ da sagledava stvari i stoga napredni spasovac od njega „želi da uči“.
Slika druga. Glumac dobio udarac u glavu na ulici. Napao ga čovek jer je lik koji glumac igra u nekoj seriji tukao napadačevog omiljenog junaka.
To je Srbija u kojoj mi pričamo priču o vladavini zakona, o pravnoj državi, o pravdi i nepravdi, o slobodi medija, o netransparentnim milijardama, podsmevamo se podeli 30 evra ili 2.000 „za gospođu“.
Koliko se one seoske kuće sa ognjištima iz 19. veka, koje gledamo po etnografskim i zavičajnim muzejima, razlikuju od neolitskih naselja na ovom području, toliko smo se mi pomerili od 19. veka i države Miloša Obrenovića.
