Piše: Ljubomir Živkov, kolumna za portal Istinomer.rs
Kad čujem kako smo uklet narod, kako se jedino mi Srbi od pamtiveka delimo, dokle ćemo mi Srbi da se delimo, poželim da se odelim još više nego što sam odvajkada odeljen: zar postoji zajednica koja je sva od istog što bi predsednik Republike rekao tkiva, zar nije prirodno da se građani razlikuju po svemu, osim po privrženosti nekolikim opšteljudskim vrednostima?
Načuo sam da je vladar opet dao Sv. materi novac potekao i od neznabožaca, nepravoslavaca, lenjinista, katolika, muslimana, Jehovinih svedoka, bilo me je sramota da još jednom napišem kako se to ne sme, kako to nije lepo, nije bogougodno, a ne verujem čak ni da može biti zakonito.
Ako država novčano i na druge načine pomaže verskim zajednicama – što takođe treba dovesti u pitanje i verovatno prestati sa tim – onda te skupine moraju biti ravnopravne, ne može se jedna od njih zvati materom i biti otvoreno povlašćena; o tome sam pisao u toliko navrata da ću čitaoce danas toga poštedeti, ali se moram osvrnuti, bolje reći okomiti na tvrdnju koju je predsednik predstavio kao biser logike i govorništva, a gde ja mislim da nijedna jedina stvar ne može da se brani. Opet ćemo se, znači, deliti, vladalac i podanik: ispoljiću potpunu neslogu sa svakim pojmom i svakom tvrdnjom koju je naš vlasnik ponosito izdeklamovao ne skrivajući uživanje (vlasnik) što svojim neispavanim umom prodire u srce stvari.
Evo dakle polja teške srpske nesloge: „Bez Crkve nema nacionalnog ni narodnog jedinstva, bez nje ne možemo da očuvamo ni državno tkivo, i onaj ko to ne razume ne zaslužuje da vodi državu i ne može da je vodi uspešno“, rekao je predsednik Republike.
Idemo redom, step by step krugom takoreći:
1. Država i crkva su odvojene jedna od druge, i to piše još uvek u Ustavu. Ako osećaju fatalnu obostranu privlačnost, ako osećaju i genetsku srodnost, moraju zbog Ustava i zbog građana koji nisu svi pobožni znati da je njihova ljubav nepoželjna, zato im je Ustav obema i izrekao zabranu prilaženja na rastojanje manje od deset kilometara, po mom sozercaniju. Budući već decenijama zakonski odvojena od Crkve, Država je bila dužna organizovati se tako da opstane i napreduje kao da Crkve i nema; ako Crkve ima, Država se ne meša njeno ustrojstvo, u njene obrede, ako Crkva oskudeva, država nema sa tim ništa; ako se pak Crkva bavi nečim što joj donosi materijalnu dobit, država se ne skanjera da je oporezuje kao ma koje drugo preduzeće. Zaista, zaista se pitam, sme li laička država jednoj od crkava širokogrudo davati novac uzet od građana ili koji je uskraćen građanima (treći izvor država zapravo i nema)? Država je, ponoviću, bila dužna osposobiti se da ni u čemu ne zavisi od crkve, i u svojim se planovima ne bi smela oslanjati na Crkvu, a pogotovo ne bi smelo državino tkivo, šta god to bilo, biti ugroženo ako Crkva ne bude priskočila. Država mora biti slobodna, nezavisna od crkve, kao što ne sme zavisiti od bilo kog sportskog ili lovačkog saveza, SANU, večitih rivala ili Rio Tinta.
2. Bez Crkve nema nacionalnog jedinstva, šta se time hoće reći, šta je to jedinstvo, i šta je to nacija? Srbija je država svih svojih građana, od kojih mnogi nisu Srbi, Srbija nije država Srba koji žive izvan njenih granica i svi su oni izvan njene nadležnosti. Šta je to narod, i šta je narodno jedinstvo?! Vidi pod 2. o naciji, isto je to. Nacionalno jedinstvo je može biti nešto što predsednik želi i o čemu misli da mu može biti od koristi, nacionalno-narodno jedinstvo nije meni kao građaninu uopšte potrebno, a pogotovo ne odobravam da se do njega dođe pomoću Srpske pravoslavne crkve.
3. Bez nje ne možemo da očuvamo državno tkivo! Ne bio ja to tkivo kome nema opstanka bez verske ustanove! Šta je to tkivo? To je metafora kojoj je vseznaika pribegao pomešavši lekcije iz trenerske škole sa klišeima iz čarobnog sveta politike, o kom tkivu je zapravo reč? Koje su medicinske metode na raspolaganju sveštenstvu za lečenje tkiva, i koliko nas taj tajanstveni tretman zapravo košta? Da li je to tkivo od životnog značaja, ili je reč o nečemu kao što su nokti, kosa i brada, pa čoveku lakne kad ih potkreše, kao što pretpostavljam zmiji lakne kad izađe iz iznošene košuljice, za kojom se nijednom i ne osvrne? Besednik je tkivo ubacio hoteći da ono predstavlja život, nema pojedincu dugog veka ni lepog života ako mu nisu sva tkiva na broju i u punom pogonu, e, isto je sa državom, a jamstvo da će tkivo biti očuvano stiže od ovozemaljskih izaslanika Gospoda nad vojskama. Da li je ovo nezgrapnost ili retorički adut, to zna (ili ne zna) samo onaj ko je svoju govoranciju tkivom okitio.
4. Naredna drskost: “Onaj ko to ne razume ne zaslužuje da vodi državu!” Taj sam! Ja ne razumem, ne zaslužujem, i ne vodim državu. Ali nisam naravno ja u pitanju. Kao i uvek, i ovde se, kao i svugde, radi jedino o vladaru, njegova tvrdnja se nudi da bude posuvraćena, da joj se promeni polaritet, to jest da iz rečenice nestanu dve negacije: “Onaj ko to razume zaslužuje da vodi državu!” Pošto to niko ne razume bolje, brže, jače od predsednika Republike, potonji jedini zaslužuje da državu vodi, kud god to vođenje jednog lepog dana bude našu bledu materu odvelo. “Onaj ko to ne razume, ne može državu voditi dobro!” Jasno je naravno i ovo: onaj ko to shvata, vodiće državu bolje od ikoga. Iz sverazumevanja simbioze i budućeg sijamskog blizanaštva Države i Crkve, veliki kombinator nam nudi zaključak, naučni takoreći dokaz da Srbija ima ludu sreću: vodi je upravo onaj koji je za to rođen, predodređen, i koji se povrh te predestinacije još i samopožrtvovano samousavršio!
5. Napokon, ili najpre, državu ne vodi pojedinac, makar se pojedinac zvao i osećao kao Aleksandar Makedonski, Srbija ima Skupštinu (takvu kakva je), ima Vladu, kakva je da je, ima kakvo je da je sudstvo, ima Republika istinabog i predsednika, ali se pojedincu nipošto, ni na trenutak, ne bi smeo prepustiti beskrajno složen organizam koji ima tako mnogo raznolikih i razboljevanju sklonih tkiva.
Bilo bi dobro da neko vladara odvrati od crkve, neko koga vlastodržac poštuje više nego što poštuje Ustav, naš pater familias tvrdi uzrujano i samouvereno da će državino tkivo propasti ako ga crkva ne bude pregledala, negovala i lečila (možda i presađivala?), ali to je isto što i reći da bez vidovnjaka, proroka i gatara nemamo nikakvu šansu protiv korone.
Nema jake države bez jake crkve, rekao bi Likurg da je u njegovom kraljevstvu postojala SPC (Spartanska pravoslavna crkva) možda je naš vladar hteo isto to da kaže, ali ga je ponela njegova stalno napredujuća rečitost.
