Vesna Rakić Vodinelić, tekst za Peščanik.net, 16.6.2021.
Umrla je Jelisaveta upravo onako kako je poslednjih decenija živela – usred javne borbe protiv koruptivnog projekta iza koga stoji država. Branila je ono što je ovde odavno pokleklo, branila je vladavinu prava. Ne za sebe, za sve nas.
Život ju je odveo u nekoliko pravničkih zanimanja, ali je, otkad je kročila u sud, imala samo jedan životni poziv. Bila je sudija. Ona prava nepotkupljiva, nepokolebljiva, nepristrasna sutkinja, dosledno sudeći samo na osnovu tvrdih činjenica, primenom prava onako kako pravo odista glasi.
Zvala se, punim imenom i prezimenom Jelisaveta Vasilić Ilić, a javnost, kao i njene kolege navikli su se na ime pod kojim je široko poznata. Rođena je 1940. godine u Kragujevcu, a vodi poreklo iz ugledne bijeljinske porodice. Deo mladosti provela je u Bijeljini. Diplomirala je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Kao mlada dobro obrazovana pravnica počela je svoj poziv u sudu. Pošto je položila pravosudni ispit radila je kao sudska stručna saradnica, a od 1969. do 1973. godine bila je savetnica u nekadašnjem Vrhovnom privrednom sudu Jugoslavije. Potom napreduje, prvo kao sutkinja prvostepenog privrednog suda, a sudija tadašnjeg Višeg trgovinskog suda bila je od 1994. do 2000. godine. Njen saradnički, savetnički i sudijski staž u privrednom sudstvu Jugoslavije i Srbije trajao je 35 godina. Bila je Jelisaveta Vasilić i advokatica, stručna konsultantkinja Agencije za privatizaciju, a poslednjih godina članica Saveta za borbu protiv korupcije.
Profesija sutkinje upravo u privrednom sudstvu doprinela je odlučnosti njenog karaktera i spremnosti na učenje novog. Jelisaveta je pravno obrazovanje stekla u doba socijalizma, u vremenima kad je trgovinsko pravo izgubilo značaj, pošto je izvršena nacionalizacija trgovačkih društava, brojnih nepokretnosti, naročito građevinskog zemljišta. Nastala su socijalistička preduzeća, po ugledu na sovjetski model. Međutim, privredno sudstvo u Jugoslaviji imalo je specifičan, za to vreme i takvo društveno uređenje, neobičan put. Posle 1948. godine i političkog rascepa sa sovjetskim uzorom, a naročito posle značajnog priliva prvih kredita sa zapadnih strana, ustrojeni su privredni sudovi. Uprkos promenama ideologije, unutrašnjim sukobima između tadašnje federacije i federalnih jedinica, kao i svih međusobno, uprkos čestim promenama u organizaciji sudova opšte nadležnosti, privredno sudstvo je ostalo otporno, nikad nije bilo ugašeno, a traje i danas. Ono što o Jelisaveti znam podseća me na tu upornost, otpornost i prilagodljivost velikim društvenim lomovima privrednog sudstva ovde. Njeno prilagođavanje bivalo je kroz učenje, ne preko bilo kakve podobnosti.
Ono što je naučila, nije držala za sebe. Pisala je, uglavnom o sudskoj praksi. Bila je nezamenjiv rukovodilac ili učesnik u izradama brojnih zakonskih projekata. U Miloševićevo vreme nije oklevala da se za nezavisnost svoje sudijske profesije bori ne samo kao pojedinac, nego i institucionalno. Pripadala je onom krugu hrabrih sudija koji su svoju profesiju shvatali ozbiljno, te je sudelovala u osnivanju Društva sudija Srbije, čija registracija je bivala uporno odbijana, pa je jedno sudijsko udruženje neko vreme radilo ilegalno.
Široj javnosti je postala poznata kao članica Saveta za borbu protiv korupcije, jednog nominalno Vladinog tela, prema kome su se brojne vlade ponašale kao prema neprijatnom uljezu, a vlast Aleksandra Vučića kao prema neprijatelju. Ličnosti iz Saveta koje su najviše bile izložene proganjanju su bile dve žene – Verica Barać, predsednica Saveta, a posle nje, Jelisaveta Vasilić.
Jelisavetu su odlikovale kratke i jasne definicije rasnog pravnika.
O odnosu države prema građanima: „O građanima niko ne vodi računa i to je arogancija vlasti koja meni jako smeta, jer vlast uopšte ne interesuje koje posljedice će neki zakon imati po građane. Nemaju građani ništa protiv – a ne bavim se politikom – da plate ono što treba da se plati, ali nemojmo im nametati neke obaveze koje apsolutno ne treba da plate. Da je država vodila računa, ima mnogo alternativnih načina da dođe do novca, ne smanjenjem plata i penzija, nego da uzme od onih organizacija koje je stvorila, a koje joj ne vraćaju ništa od svojih monopolskih poslova.“ (Intervju, Vreme, br. 1249)
O pravosudnoj reformi: „Prvi izvještaj smo dali februara 2012. godine, pošto smo 2008. godine, prije nego što je donijet pravosudni set zakona, održali javnu raspravu, okrugli sto na koji su došli profesori, sudije, advokati i drugi koji se ozbiljno bave pravosuđem i poslije kojega smo donijeli zaključke. Već tada je rasprava pokazala da ima onih koji shvataju da ti zakoni neće biti dobri. Zajednički zaključak je bio da se mora odložiti donošenje seta pravosudnih zakona. Praksa je, kad su 2010. počele reforme i izvršen reizbor sudija, odmah pokazala da to ništa ne valja. U tom prvom izvještaju smo dali razne prijedloge i zaključke, nijedan nije izvršen.“ (Intervju, Vreme, br. 1249)
O Zakonu o privatizaciji: Zakon o privatizaciji omogućio je ogromnu korupciju zato što je imao „more koruptivnih odredbi koje su omogućile maloj grupi ljudi da bez kontrole sprovodi privatizaciju.“ (Mašina, 29.10.2018)
O zakonima uopšte: „Mi ne stižemo ni da ih pročitamo jer ih ima mnogo i imamo samo dan, dva pre nego što odu dalje na usvajanje. Nacrt se samo pojavi niotkuda, niti je bio na sajtu Vlade, ni ministarstva. Svodi se na prikazivanje statistike koliko je Skupština donela zakona, a oni se nekad menjaju i pre nego što stupe na snagu. To govori i o radu Skupštine.” (Nova ekonomija, br. 41, jun 2017)
O izvorima visoke korupcije: „Vlast ili organizacije bliske vlasti umešane su u svaku ozbiljniju korupciju. I zato opstruišu naš rad.“ (N1, 24.9.2020)
O pojedinačnim primerima korupcije: „Ko god dođe od vojvođanskih paora svi govore da je Andrej (Vučić) glavni u kupovini zemljišta i da sve ide preko njega. Mi to još nismo dokumentovali. Institucije odbijaju da sarađuju, ne daju nam dokumenta i to ukazuje na potpuni izostanak borbe protiv korupcije od strane vlasti u korist otvorene sistemske pljačke.“ (Intervju, NIN, 24.9.2020)
„Eto vam odgovora na pitanje kako je suprug ministarke pravde Nele Kuburović zaradio 28 miliona evra na poslovima s državom, samo tri miliona u aprilu, u jeku pandemije, a da ona nije osuđena zbog korupcije.“ (Intervju, NIN, 24.9.2020)
O institucijama i vladavini prava: „Možete Vi, gospođo (Zorana Mihajlović), menjati članove Saveta, rasformirati Savet, možete uraditi sve što želite, pošto, kako Vi kažete, imate većinu, ali to Vam neće napraviti zemlju bez korupcije i zemlju vladavine prava i slobodnih institucija. Morate menjati sistem, sebe i ostale članove Vlade.“ (Intervju, NIN, 24.9.2020)
Reći istinu o visokoj državnoj korupciji uključujući i imena, reći je jasno, svima razumljivo, svakom dostupno – u Vučićevoj eri utonuloj u korupciju dosad nezapamćenih razmera – isto je kao šetati kroz neobeleženo minsko polje. Napad je otpočeo sam gospodar vulgarnim rečnikom, a primereno tome i još gore, usledio je frontalni napad tabloidne štampe i elektronskih medija. Napad na ženu koja je gradila i branila pravni poredak Srbije nije se odnosio na ono što je ona rekla i mislila. Ne napadaju tako autokrate i njihove ulizice. Oni ujedaju, komadaju živo meso napadnute žene i njene porodice, bez i jedne jedine činjenice, naspram obilja činjenica koje Jelisaveta uvek iznese i na njih primeni zakon. Jer ona je bila sudija. A napadači su intelektualno nemoćni, iako besni grabljivci svega što im je dostupno.
Pretposlednjeg dana njenog života, Jelisaveta Vasilić je izgovorila kratku definiciju, koja će postati poslovica: „Ako Vlada ne da informacije o projektu Jadar kompanije Rio Tinto, onda to nije nikakav kapitalni, već koruptivni projekat“ (N1, 14.6.2021). Da, to će postati poslovica ovdašnje visoke korupcije za prošlost, sadašnjost i budućnost: Ako vlada ne da informacije o projektu X, to onda nije kapitalni, već koruptivni projekat.
Etičku snagu ove poslovične rečenice, razumeo je predsednik ove nesretne države. Nije umeo da odgovori, ali je umeo da opanjka. Razume se na TV Pink: „Nije slučajno optuživana za razne koruptivne poslove i ona od sebe, ona ne može da razume da ljudi imaju snove, ona to ne može da razume jer je njihov nivo šta mogu da strpaju u džep.“
Jelisaveta nikad nije optuživana za korupciju, ona je opanjkavana. Glavni ogovarač je bio šef države.
Jelisaveta nikad nije bila očarana ni ozarena neosnovanim maštanjem o 18, 19 milijardi evra, niti se zbog toga oblizivala. Šef ove države jeste.
Jelisaveta je imala i živela svoj san o Srbiji kao zemlji vladavine prava. Šef ove države nema taj san i nikad ga neće imati.
Dokazala je Jelisaveta, u ovoj državi visoke korupcije, šta je beskompromisna borba za pošten pravni sistem i vladavinu prava. Svojim poslednjim dahom.
