 |
| Foto: Predrag Trocikić, Peščanik |
Piše: Rodoljub Šabić, tekst za Peščanik.net, 14.6.2021.
„Asimetrija u odnosu snaga u vezi sa rudnikom je toliko velika da lokalno stanovništvo nema realnu mogućnost da se osloni na sopstvenu vlast kako bi se zaštitili prava i stvarni interesi građana. Zapravo, kad ne želi da pruži javnosti prave informacije projekat rudnika se krije iza vlasti.“
Ove reči Ivon Orengo, direktorke nevladine organizacije koja se bavi zaštitom ljudskih prava i bori za obezbeđenje bar minimalnih standarda zaštite životne sredine, odnose se na situaciju u vezi sa jednim rudnikom na dalekom Madagaskaru ali zvuče kao hiperaktuelne za naše, srpske prilike, za priču o iskopavanju jadarita potrebnog za proizvodnju litijuma, iza koje, kao i iza te na Madagaskaru, stoji kontroverzna kompanija Rio Tinto.
Projekt Rio Tinta predstavljen je od strane najviših funkcionera naše vlasti kao izuzetno atraktivan. Naglašeno je da Srbija ima ogromne količine litijuma i da bi od toga mogla da veoma značajno profitira, da zaposli hiljade ljudi u direktnom poslu sa rudnikom i indirektno, a da bi samo rudarenje narednih 5-6 decenija donosilo oko 600 miliona evra godišnjeg prihoda. „Podrinje bi procvetalo“, ocenio je sam A. Vučić dodavši toj idiličnoj projekciji i to da Srbija osim rudarenja „želi i da se u državi proizvode katode i katodne baterije, što bi prihod diglo na 3,4 milijardi evra godišnje“, a da se sa Evropljanima razgovara „da jedan proizvođač električnih automobila dođe u Srbiju, što bi donosilo prihod od 19,7 milijardi evra godišnje“. Posebno je naglasio da „neće biti učinjen nijedan netransparentan korak“, a da će se od projekta odustati „ako referendum pokaže da ga ljudi neće“.
Na najavu referenduma reagovao je pokret Ne davimo Beograd ocenivši da to služi samo tome da se od javnosti sakrije činjenica da je Rio Tinto već počeo radove na ispitivanjima ruda, otkupu zemljišta i promotivnoj kampanji, čiji su glavni akteri Vučić i ministarka Mihajlović te da je ono što najviše brine činjenica da su najveći zagovarači i promoteri Rio Tinta u Srbiji upravo ljudi iz vrha vlasti, oni koji bi trebalo da čuvaju interes građana. Pokret je upozorio da činjenica da procenu štetnosti projekta naručuje (i plaća) Rio Tinto sama po sebi govori da se rezultati tog ispitivanja ne mogu smatrati nezavisnim, a da državni funkcioneri, ne čekajući čak ni takve procene, uveravaju građane da će rezultati biti spektakularni. Da je vlast, umesto da od investitora traže odgovore i garancije, faktički u promotivnoj kampanji za Rio Tinto.
Vlast je odgovorila u svom prepoznatljivom maniru – paušalnom diskvalifikacijom kritičara projekta kao „zlonamernih manipulatora“ i, za naše prilike, komičnom tvrdnjom da je za nju – bitna istina i samo istina.
Ali vehementna reakcija vlasti ipak je ostavila je bez odgovora pitanje – zašto su kritičari projekta navodno zlonamerni? Šta je neistina u onom što govore o ispitivanju ruda, otkupu zemljišta i promotivnoj kampanji?
Od plasiranja nikakvim iole ozbiljnim, dokumentovanim analizama potkrepljenih bajki za odrasle (o platama od 5 do 12 hiljada evra, godišnjim prihodima većim od aktuelnog državnog budžeta, o vodi koja će nakon ispiranja rude biti tako prečišćena da će biti čistija od one u Drini…) neuporedivo je smislenije raspravljati o nizu stvari koje izvesno imaju, direktan ili indirektan, uticaj na rezultate ovakvih državnih projekata, na primer – o rudnoj renti, korupciji, transparentnosti.
Rudna renta (naknada za korišćenje sirovina koju rudarske kompanije plaćaju zemlji u kojoj vrše iskopavanje) je u Srbiji utvrđena Zakonom o naknadama za korišćenje javnih dobara (čl. 23). Maksimalna je 7% od ostvarenih prihoda kompanije (za eksploataciju nafte i gasa) a najmanja samo 1%. Takva rudna renta smatra se jednom od najnižih na svetu i loše je i nimalo ohrabrujuće to što je vlast u Srbiji više puta pokazala da (pre svega zbog investitora iz Rusije i Kine) nije spremna da je poveća.
Da sa korupcijom stvari stoje još gore govore ocene i pozicije Srbije na Globalnom indeksu percepcije korupcije (CPI), Transparency Internationala. Sve vreme aktuelne vlasti, poslednjih 8 godina Srbija svake godine beleži sve lošije mesto na ovoj rang listi i sve manji broj poena. Sa 72. mesta pala je na deobu 94-101. mesta sa Etiopijom, Surinamom, Tanzanijom, Peruom, Šri Lankom, Brazilom i Kazahstanom. Sa rezultatom od 38 poena ima 5 poena manje od prosečne ocene u svetu, 19 manje od proseka u Evropi, a čak 26 od proseka zemalja EU.
Transparentnost je posebna priča. Vlast je ovih dana, osim lošim izmenama Zakona o poslovnoj tajni i nastojanjima da izmenama i dopunama ozbiljno pokvari i Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, to pokazala i jednim baš specifičnim bizarnim primerom.
U javnost su, zahvaljujući naporima novinara istraživača, dospeli rezultati analiza vode koja je procurela na nekim mestima na kojima Rio Tinto vrši istraživanja. Rezultati govore o kontaminaciji visokog stepena i jesu vrlo uznemirujući, ali za priču o transparentnosti je još važnije nešto drugo. Naime, novinari su prethodno te informacije tražili od organa vlasti i nisu ih dobili; odbijeni su uz obrazloženje da „postoji zaključen sporazum o poverljivosti sa Rio Tintom“. Dakle, uprkos tome što Zakon (čl. 4) izričito i nedvosmisleno kaže da opravdani interes javnosti da zna postoji uvek kada se radi o informacijama koje se odnose na ugrožavanje, odnosno zaštitu zdravlja stanovništva i životne sredine – organi vlasti misle da smeju i mogu da ga izigravaju i da im je za to dovoljan sporazum sa Rio Tintom. U svetlu te činjenice jasno je koliko malo vrede garancije vlasti da „neće biti učinjen nijedan netransparentan korak“.
Nije sporno da bi bogatstvo litijumom moglo da predstavlja razvojnu šansu za svaku siromašnu zemlju. I da bi u nekim boljim uslovima možda moglo biti osnova za razvoj ekonomije i unapređenje standarda građana. Ali sva uporedna iskustva govore da je, ako su zakoni i praktična politika servilni prema stranim partnerima, korupcija tolika da društveno uređenje pretvara u kleptokratiju, pa je daleko bliže istini pretpostavka da bi u takvim uslovima od bogatstva litijumom korist imali Rio Tinto i njegovi lokalni promoteri, a da bi Srbija i njeni građani mogli da računaju uglavnom s jalovištima i otrovanom životnom sredinom.
