Draža Petrović, kolumna za portal N1
Ima ona pesma Ace Lukasa „Kuda idu ljudi kao ja“, ali smo tek pre neki dan konačno saznali dramatičan rasplet tog hita. Epilog je zaista bio neočekavan: ljudi kao on idu - u književnike.
„Brate, korona nas ubi, tezge pukle, niko ne zove na svirku u diskoteci u Jebenhausenu, Dojčland, niko ne zove na predizborni miting Srpske napredne stranke u Majuru, zovu me samo u Hit tvit, al tamo ne mož ništa da se zaradi. Samo nešto kenjaju o politici. Valja nekako preživeti pa je moja odluka bila teška i nepopularna – da napišem knjigu. Napisao sam knjigu, knjiga je odlična, mek povez, al’ zato tvrd stil“ – mora da je bilo, nekako ovako sročeno, objašnjenje Ace Lukasa užem krugu prijatelja – zašto je u ova teška vremena za srpsku estradu, prešao na pisanje knjiga.
„Juuu crni Aco, šta te snađe!“, garant su mu rekli prijatelji, čuvši kako završavaju naši istaknuti estradni umetnici u ova teška vremena nove normalnosti.
„Mora neko i to da radi, da piše knjige! Jes zajeban posao, ali meni je jedino važno da je posao pošten“, objasnio je Aca skromno zašto je završio u paklu knjižara, izdavača, književnih kritičara i neverovatnih promocija na Sajmu knjiga, kada se tamo sjati baš svako ko je ikada napisao knjigu.
Ipak, ko misli da je Sajam knjiga nekakva ezoterična manifestacija rezervisana samo za uzvišene i visokoumne, trebalo bi da prošeta halama i pogleda naslove. Ima tu svega – od romansiranih biografija raznoraznog polusveta, rečnika stočarstva i pomodarstva, “biblijskih kodova”, pesama zalečenih skribomana, šahovskih uputstava za trudnice, romana za čije autore ste saznali redovno prateći TV Pink i crnu hroniku.
I kada je jedne godine neko zaključio da u Legijinim romanima “ima nečeg kamijevskog”, svi su padali u nesvest, iako je, priznaćete, vest da Legija piše knjige daleko bolja od vesti da organizuje sačekuše na autoputu. Jer u sačekušama dosad niko nije primetio ništa kamijevsko.
Tako da imamo dve vesti – jednu dobru i jednu lošu. Dobra je da Aca Lukas više piše, a menje peva, dok je loša da sve to obavlja na mestima koja nisu predviđena za taj profil istorijskih ličnosti. I plus – u knjizi se raduje uspesima Zemunskog klana.
Kada su Stonsi onomad svirali na Ušću, neki genije je spomenik Večna vatra, koji se nalazio tik iza istorijskog stejdža gde su nastupali Džeger i kompanija, preimenovao u Kita Ričardsova. Kada je Aca Lukas napisao autobiografiju neki urednik Lagune ga je nazvao – „srpski Kit Ričards“.
Aca Lukas je srpska Večna Vatra, ponekad je i srpska Večna Vutra, moguće da je i Kit Ričards i Kita Ričardsova u jednoj osobi, i on, da se razumemo, ima puno pravo da piše knjige, da diktira knjige onima koji mu možda pišu knjige, da promoviše knjige zajedno sa onima koji mu štampaju knjige, eventualno je mali problem – što se taj spektakl odigravao u Pozorištu na Terazijama, a ne recimo samo na Terazijama.
Terazije su vlasništvo svih građana Srbije, pa i Ace Lukasa. Povremeno su, doduše, privatno vlasništvo jednog drugog književnika, Gorana Vesića, pa što ne bi na njima bila izgrađana statua u prirodnoj veličini Ace Lukasa koji promoviše svoju knjigu. To vam je isto kao Rodenov Mislilac, samo sa knjigom. Pardon, Rodenov Mislilac sa kosom i knjigom. Džepni Rodenov Mislilac. Možda i džepni Tesla, onaj Tesla što sedi ispred Elektrotehničkog fakulteta, sa knjigom u krilu.
Međutim, da l’ bi čitali knjigu u kojoj autor navodi “Nije mi žao Đinđića!” Svakako da jok, ali, ne zaboravite, ovde je čovek koji je jednom izjavio “Nije mi žao što su ubili Ćuruviju!” završio kao demokratski izabrani predsednik. I to kao predsednik Toma. A onaj drugi koji je bio ponosan što je ubijen Đinđić, završio je kao predsednik Aca, ali ne Lukas.
Tako da vam je Lukasova odluka da u knjizi promovisanoj u Pozorištu na Terazijama, prizna kako mu nije žao što je neko ubijen, zapravo, ništa strašno u današnja vremena. Ako ni poslednjoj dvojici srpskih predsednika nije žao što su neki ljudi ubijeni, što bi to bilo Aci Lukasu, predgrupi Aleksandra Vučića na naprednjačkim mitinzima. Ako se glavni raduje nečijoj smrti, zašto se ne bi radovala predgrupa.
One večeri u Pozorištu na Terazijama promovisana je knjiga fantastičnih opisa, recimo ovog: „Klošaru jedan, ti ćeš sa mnom da se igraš! Misliš da ne znam da jebeš onog kepeca iz Zvezda Granda“ – kad je to izgovorila, nisam mogao da se kontrolišem – „Taj kepec se bolje k**a od tebe. I bolja je riba od tebe. A s tobom mogu da legnem samo kad sam pijan“
Ali ni to nije strašno, jer, braćo i sestre, pa to je knjiga Ace Lukasa, člana Srpske napredne stranke, čije su sve tezge pukle pod naletima korone. Niste valjda očekivali da piše kao Andrić. To je knjiga Ace Lukasa, istog onog koji je u Hit tvitu izvređao Žaklinu Tatalović, obećao da će Kesića i Ivanovića baciti kroz prozor, i koji je jednom prilikom radnicima Parking servisa vikao: “Kunem ti se, sad ću ti gradonačelnika dovesti. J***** ti poreklo i imovinu za ovo. Sad ću vam dovesti Malog, ispred zgrade mi uzimate auto, klošari jedni!”
Suštinsko pitanje je zapravo: šta Aca Lukas uopšte radi u našoj zemlji, a samim tim i u Pozorištu na Terazijama? Nije baš sve što se dešava oko nas luk i voda. Ovo što se dešava oko nas više je Lukas i Vođa.
