Draža Petrović, kolumna za portal N1
Pohvaliti predsednika Vučića je kao ono kada razmišljate šta za rođendan kupiti multimilijarderu.
-Šta njemu pokloniti kad sve ima? – uvek razmišljate kada idete na rođendansku proslavu multimilijardera, što se, srećom, retko dešava, jer niko od nas ne poznaje baš tolko multimijardera, osim što svi poznajemo Đilasa, al’ nas on retko zove na rođendane.
Među članstvom Srpskom napredne stranke je mnogo komplikovanija situacija – članstva ima mnogo, toliko mnogo, da nema na zemaljskoj kugli tolko epiteta, tolko takozvanih uvlakačkih sentenci, kojima možete javno istaći zasluge predsednika Vučića za sve što nas okružuje, a da se on prijatno iznenadi vašom originalnošću.
Kada neko među naprednjacima počne da razmišlja kako pohvaliti predsednika Vučića a da to izgleda totalno sveže, inovativno, epohalno & originalno, nastaje ona predrođendanska panika kada se spremate za multimilijarderski rođendan.
-Kako njega pohvaliti, kad sve ima? – uvek tako uzdahne svih 700.000 naprednjaka smišljajući pohvale predsedniku Vučiću, jerbo on već sve pohvale ima.
Ima i da je knez Lazar, ima i da je Eliot Nes, ima da je novi Tito, ima da je vojvoda Mišić, ima i da je hrabar, neodoljiv, seksi, mudar, nestrašiv, visok, lep, plav, ima da je najbolji fudbalski selektor, ima da je doajen ekonomske misli, ima da je car, ima da je Isus Hrist, ima da šutira penale ko Mesi, ima da je Đinđić, ima da je Gorska služba spasavanja, ima da je Mojsije, ima da je Bred Pit, ima da uvek uspe da nam vrati osmeh na lice, ima da je uvek tu za nas, ima da je lep spolja kao i iznutra, ima da je dašak svežeg vazduha…
Onda možete zamisliti stanje Aleksandra Šapića, kada je pre neki dan, sveže učlanjen u Srpsku naprednu stranku, kao srećni dobitnik stolice tik pored predsednika Vučića na Glavnom odboru, počeo da smišlja kako pohvaliti predsednika Vučića posle svečane inicijacije u naprednjaka kojoj nije aplaudirao samo Vesić.
-Šta o njemu reću kad sve ima? Ima i da je knez Lazar, ima i da je Eliot Nes, ima da je novi Tito, ima da je vojvoda Mišić, ima i da je hrabar, neodoljiv, seksi, mudar, nestrašiv, visok, lep, plav… – lupao je glavu Aleksandar Šapić, dugo šetao po parkiću ispred zgrade, konsultovao se se skupljačima svih izjava o predsedniku Vučiću, ali nikako mu ništa nije padalo na pamet.
Baš ništa.
-Jao, bre, što je teško biti zakasneli naprednjak, takoreći, naprednjak kome je kasno došlo iz d….. u glavu da je predsednik Vučić ono što sam čekao celog života. Čekao, čekao i dočekao – kukao je Šapić na sav glas.
Kukao, kukao, te se setio! I to se setio dok je gledao u pravcu nebesa, odakle nam stižu razne stvari – najčešće kiša, ponekad sneg, retko grad, dakle, sve vrste elementarnih nepogoda, ali nam odande stižu i božji darovi.
-Da kažem da je predsednik elementarna nepogoda, nije dobro po mene. Da kažem da je predsednik gradonosna kiša, nije dobro po mene. Ali, najbolje bi bilo da kažem da predsednik ima božji dar. Na to ću da ga oborim s nogu, i to je dobro po mene – pomislio je Šapić, srećan što duga razmišljanja uvek dovedu do rezultata.
Te je ponosno izjavio da predsednik Vučić ima božji dar. Da, baš tako – božji dar – čime je napravio dar mar među naprednjačkim članstvom, podigavši visoko lestvicu takozvanih dubokih uvučićevskih misli o predsedniku.
-Božji dar! Pa kako se ja toga nisam pre setio! Sad ne bih sedeo na nenumerisanom mestu Kombank dvorane i ne bi me svi zaobilazili ko kišu oko Kragujevca, ili ko član SNS na Glavnom odboru oko Nebojše Stefanovića – lupio se po čelu Neša Stefanović, a lupali su i svi ostali smišljači prideva i epiteta na temu: “Kako predsednika pohvaliti, kad sve pohvale već ima?”
Šapić se smeškao, iako se on retko smeška, jer je za razliku od vaterpola, gde je važno zabiti pobednički gol u poslednjoj sekundi, u naprednjaštvu najvažnije zabiti pobednički gol u prvim sekundama. I zabiti ga u pravcu predsednika koji će to znati da ceni.
Onda je Šapić pokrenuo inicijativu da se okumi sa predsednikom Vučićem, te da predsednik, po kumovoj želji, promeni ime u Božidar.
Šapić je inače čovek koji često koristi mistično-religiozne termine za objašnjavanje svojih & tuđih postupaka.
Poslednji put, kada je kao vaterpolista osvojio bronzu na Olimpijadu u Pekingu – Šapić je imao “sukob mišljenja” sa našim golmanom.
-Imali smo sukob mišljenja – rekao je tada Šapić dok je na konferenciji za štampu sedeo sa desnom nogom u gipsu podignutom na stolicu, dok je drugi, golman, sedeo sa desnom rukom u gipsu.
-Te noći je bila takva karma – objasnio je Šapić na tečnom sanskritskom Treći Njutnov zakon, po kome svaka akcija mora imati svoju reakciju, mada je zbog širokih narodnih masa mudrije pomenuti karmu, nego Njutna, pošto srpski narod mnogo bolje shvata istočnjačku filozofiju od fizike.
Kao pravoslavni vernik koji veruje u karmu, Šapić zna šta su božji darovi, te sada samo treba čekati dan kada ćemo, za koju godinu, zateći Šapića sa desnom nogom u gipsu, podignutom na stolicu…
-Imao sam sukob mišljenja sa božjim darom, tačnije s mojim kumom Božidarom. Takva je bila karma – kazaće tada Šapić.
Čovek koji je konačno postao ono što svako sanja – potpredsednik božjeg dara. Što mu dođe ko potpredsednik Boga, ali o tome u nekom sledećem Šapićevom intervjuu na temu: “Šta o njemu reći, kad sve pohvale već ima?”
