Saša Ilić, tekst za Peščanik.net, 10.6.2021.
Međunarodni mehanizam za krivične sudove u Hagu konačno je izrekao drugostepenu presudu kojom je general Vojske RS Ratko Mladić osuđen na doživotnu kaznu zatvora za genocid u Srebrenici, progone Bošnjaka i Hrvata, terorisanje građana Sarajeva i uzimanje pripadnika UN za taoce. Uoči donošenja ove presude, predsednik Srbije Aleksandar Vučić je najavio „težak dan za srpski narod“. Ali ova presuda je u širokom režimskom spektru medija dočekana spremno. Akcenat je uglavnom na oslobađanju Mladića optužbe za genocid u 6 bosanskih opština tokom 1992, kao i na izdvojenom mišljenju jedne sutkinje Žalbenog veća. Najradikalniji mediji su na naslovnim stranama objavili: „[Mladić] heroj i mučenik“ (Kurir), „Mladić zauvek srpski heroj“ (Informer), „Doživotna – žalbe nisu ni pročitali“ (Novosti). Premijerka Brnabić, Vojislav Šešelj, SPS i Dveri složili su se da je u pitanju politički i antisrpski sud, kao i da „nas njegove presude sve više udaljavaju od pomirenja u regionu“. Reklo bi se, očekivane reakcije koje zamagljuju činjenice.
Međutim, slučaj je hteo da nekako u isto vreme sa donošenjem konačne presude Mladiću, bude sprovedena u delo jedna presuda, kao rezultat pravne borbe jedne žene, i to za sopstveno dvorište, koje je zajedno sa njenom porodicom postalo poprište nedavne ratne prošlosti, reflektujući jezivi učinak ne samo generala Mladića, već i čitave političke i državne logistike koju je imao, zajedno sa Srpskom pravoslavnom crkvom. U pitanju je višedecenijska borba Fate Orlović iz Konjević Polja kod Srebrenice, koja simbolizuje život Muslimana u Istočnoj Bosni od početka rata 1991. do danas. Naime, njen suprug je zajedno sa još 20 njenih srodnika ubijen u genocidu u Srebrenici 1995, a ono što se događalo sa imovinom, koja se vodila na njega i njegovog brata (kuća, okućnica, nekoliko poljoprivrednih objekata, njiva i livada) govori u prilog tome kako je delovao mehanizam „dubinskog“ čišćenja terena, koji je srpska strana u ratu primenjivala. Republika Srpska je nakon izvršenog genocida donela Zakon o korištenju napuštene imovine, čime je legalizovala otimanje svega onoga što je nekada pripadalo ubijenim i prognanim Bošnjacima sa teritorije tog bosanskog entiteta. Prema tom zakonu, konfiskovana je i imovine porodice Orlović i dodeljena Crkvenoj opštini Drinjača, koja je došla na „genijalnu“ ideju da u dvorištu ispražnjene kuće sagradi bogomolju.
Kada se Fata Orlović sa ostalim povratnicima nakon rata vratila u Konjević Polje i svoju kuću, zatekla je zgradu pravoslavne crkve u svom dvorištu u kojoj su se vršila redovna bogosluženja. Tada je počela njena borba za povratak imovine, a taj put potrajao je preko 20 godina. Da bi sve to uopšte bilo moguće, Republika Srpska je prevashodno morala u skladu sa Aneksom 7 Dejtonskog sporazuma da poništi sporan Zakon o korištenju napuštene imovine, ali i pored toga, ova povratnica nije mogla doći do svog poseda. Zato je otpočela borbu za pravdu, koja se činila nedostižnom. I dok su pravni timovi Slobodana Miloševića, Radovana Karadžića, kasnije i Ratka Mladića, uz svesrdnu podršku većine srpskih intelektualaca i književnika, u Hagu dokazivali da nije bilo nikakvog genocida, progona niti etničkog čišćenja u Bosni, dotle je Fata Orlović korak po korak napredovala u procesu povratka svoje kuće i dvorišta, koje je konfiskovano usled „svega onoga“ što su pomenuti pravni timovi negirali. Tako se ovaj usamljeni proces postavio kao protivteža ukupnom naporu srpske političke, kulturne i pravne elite da porekne rat i ratne zločine na tlu Bosne i Hercegovine.
Fata Orlović je otpočela svoju borbu za povratak svoje imovine i izmeštanje pravoslavne bogomolje iz svog dvorišta u institucijama bratunačkog pravosuđa, što se pokazalo kao nemoguća misija. Verujući pravoslavni živalj iz tog kraja nije mogao da pronađe plac na koji bi crkva bila izmeštena, već su nalazili da je najbolje i jedino pravo mesto bilo ono u avliji Fate Orlović. U toj crkvi je povremeno bogoslužio i nosilac najviših odlikovanja Republike Srpske – kontroverzni episkop Kačavenda koji je zbog optužbi za pedofiliju i zlostavljanje maloletne dece smenjen posle višegodišnjih pritisaka javnosti. No Fata Orlović nije odustajala, zbog čega je pred sudom u Bijeljini osuđena 2009. na 30 dana zatvora, uslovno na godinu dana, uz obrazloženje da je „ometala verski obred i izazivala nacionalnu, rasnu i versku mržnju“. Bila je to jasna poruka vlasti u RS bošnjačkim povratnicima da ne mogu da računaju na povratak imovine, te da se moraju zadovoljiti uslovima života pod pritiskom, torturom i svakodnevnim ponižavanjem.
Zbog toga je proces protiv države Bosne i Hercegovine izašao iz okvira nacionalnog pravosuđa i stigao do Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, gde je u oktobru 2019. utvrđeno da je „učinjen propust vlasti BiH da ispoštuju konačne i obavezujuće odluke iz 1999. i 2001. godine kojima je utvrđeno pravo na povrat predmetne imovine u posed podnositelja predstavke“. Utvrđena je, dakle, „povreda prava na imovinu iz člana 1. protokola 1. Evropske konvencije i dat je rok od tri meseca da se presuda izvrši, odnosno da se crkva izmesti sa imovine gospođe Fate Orlović“. Ovo izmeštanje crkve, međutim, potrajalo je od tada 18 meseci.
„Sve tvoje, pa se boriš dvadest godina i mučiš. I znaš kad dobiješ kako je. I eto, kako ću ti reći, mislim da je važno. Dobro i njima i nama, da se smiri, jer nije bila nikad, ne treba biti nikad ni u čijoj avliji. Kome treba, nek je nosi u svoju avliju, ja nisam protiv“, izjavila je Fata Orlović za medije nakon presude Evropskog suda. Ove njene reči deluju kao isečak iz literature života. U njih je stalo više od čitave sudske arhive koja se u međuvremenu nagomilala u Hagu. Naposletku, uklanjanje nelegalnog crkvenog objekta otpočelo je dva dana pre donošenja pravosnažne presude Ratku Mladiću. Iako ga je čekala duže od 20 godina, bio je to težak dan za Fatu Orlović. Popila je kafu i na tom mestu zasadila cveće. Sutradan je, iznurena, završila na Klinici za plućne bolesti u Tuzli. Ona je danas stabilno i pod stalnim lekarskim nadzorom.
Obeshrabruje, međutim, reakcija javnosti u RS koja je u ovom činu videla „rušenje svetinja“, kao i čestitanja pojedinih beogradskih intelektualaca Republici Srpskoj, nakon presude Mladiću, na „samo jednom genocidu, onom u Srebrenici“. Oni su i nakon 1995. bodreni da „podignu glavu gore“ i da gledaju u novootvorene crkve, kao što ih danas kuraže da zanemare prošlost i gledaju u nove fabrike. Između tih propagandnih mantri, ostaje zauvek istorija jedne žene – Fate Orlović iz Konjević Polja, koja je svojom gandijevskom borbom pokazala kako izgleda život Bošnjaka povratnika u RS.
