Piše: Svetislav Basara
Skandal za skandalom, pičvajz za pičvazjom, afera za aferom, moralna panika za moralnom panikom, to je Srbija danas. Svaka nova afera odgurne prethodnu u najdublji zaborav, halabuka potraje desetak dana, pa stvar „legne“. Ko bi se još, recimo, setio Mike Aleksića i afere napastvovanja maloletnih učenica da onomad nije napravljen pokušaj njegove „rehabilitacije“, što je izazvalo efekat suprotan od željenog - ponovno razbuktavanje afere.
A ko se još seća afere Lečić-Štajnfeld sada, kada i afera Palma polako pada u zaborav, a osokoljeni Dragan Marković Palma izaziva Đida i Mariniku Tepić na TV duel, rešen da dokaže svoju nevinost. Po istoj toj matrici u zaborav je pala i afera „Ljotićeve koračnice na priredbi u čast Dana pobede nad fašizmom“.
U Euromahali i krugovima dvojke ljotićevske koračnice recitovane na bini Narodnog pozorišta protumačene su kao pokušaj fašizacije Srbije, ja sam, međutim, skloniji da aferu protumačim preterivanjem u nastojanju da se što dublje uvuče u Visoko Dupe. Kao što su scenaristi Proslave osamstogodišnjice autokefalnosti SPC, ne bi li impresionirali Visoka Dupeta, Njihove Ekselencije nazvali titulom carskih ruskih podsekretara „vaša prevashodstva“, tako su i scenarioklepci antifašističke priredbe u želji da podiđu Vučićevom borbenom srpskom duhu uturili ljotićevske koračnice i pripisali ih Momčilu Nastasijeviću.
Vučiću samom Ljotić uopšte ne bi odgovarao. Pre svega zbog načina na koji je Mita skončao, potom zato što Ljotić na predratnim izborima nikada nije dobio više od 1% glasova, što ga (ne samo po tome) čini bližim Boškiću nego Vučiću, kome je i 70% malo.
Ima tu još jedna važnija stvar. Dimitrije Ljotić je bio integralni Jugosloven, ne turbosrbin, što takođe ne bi bilo po Visokom Ukusu, tako mu se i stranka zvala - Jugoslovenski narodni pokret Zbor, a u toj je stranci potpredsednik npr. bio Slovenac, dočim je predsednik IO bio Hrvat.
Idemo dalje. Sve dok nije ušao u kolaboraciju sa okupatorom, Ljotić nije hteo ni da čuje da je Zbor fašistička ili, daleko bilo, nacistička postrojba. Štaviše, u stranačkim novinama Otadžbina - dostupnim i danas na internetu - objavio je podugačak članak u kome je objasnio da Zbor, doduše, ima nekih sličnosti sa fašizmom i nacizmom, ali da je to u suštini sasvim druga stvar.
Tačka razlikovanja je bila odnos prema religiji. I fašizam i nacizam su bili nedvosmisleno antireligijski, Ljotićev Zbor i pobratimska Kodreanuova Gvozdena garda u Rumuniji su iz nekog razloga bili uvereni da je moguće napraviti sintezu fašizma, nacizma i pravoslavlja, u Ljotićevom slučaju - svetosavlja.
Ukratko, Ljotić je nameravao da pomoću Vermahta doaka svom glavnom neprijatelju - komunizmu - pa je, hteo ne hteo, završio kao nacista. Upravo su jedinice Ljotićevog Srpskog dobrovoljačkog korpusa sasluživale Vermahtu u hvatanju i privođenju đaka, profesora i slučajnih prolaznika za masovno streljanja u Kragujevcu, opevano u „Krvavoj bajci“, koja je na svečanoj akademiji recitovana zajedno sa koračnicama ljotićevske paravojske koja je streljanima pomagala da budu streljani. Too much, a?
