Piše: Svetislav Basara
Onomad smo istraživali misterije srpskog vremena i prostora, danas ćemo se pozabaviti još većom misterijom - „srpskom istinom“, a povod za temu naše današnje kolumne je bila vest da će Visoki Vučić uručiti Orden Karađorđeve zvezde prvog stepena nobelovcu Peteru Handkeu.
Da sam, recimo, ja odlučivao, Handkeu bih dodelio orden mnogo višeg stepena, u mangupskim redovima poznat kao „orlova muda s mačevima“. Evo i zašto. Zato što, poput junaka moje mladosti Kita Ričardsa, umetnike - makar bili i dobri - koji primaju državna odlikovanja smatram krajnje sumnjivim tipovima.
Uncle Keith se pokazao i na delu, vaktile je glatko odbio titulu ser, koja mu je ponuđena sa najvišeg britanskog mesta, za razliku od Mika Džegera, koji je serstvo prihvatio i time se izložio žestokoj Ričardsovoj sprdačini. Kit i Mik su se oko toga žestoko popičkali, dugo posle nisu ni govorili, a ja sam se - prateći njihovu polemiku - poneo mišlju da tadašnjem Najvišem Mestu, Tadiću, pošaljem SMS sa predlogom da u Srbiji uvede titulu „seronja“.
Budući, međutim, da nisam odlučivao ja, nego određeni Sima Avramović, predsednik komisije za ordenje - mada je veliko pitanje ko je tu zaista odlučivao - Handke je dobio Karađorđevu zvezdu sa obrazloženjem da je, citiram „zdušno branio srpsku istinu“.
Ostavimo Handkea na braniku srpske istine, pa se zapitajmo šta je to „srpska istina“, po sebi i za sebe, kako se to filozofski kaže. Ukratko - to je srpska „zvanična verzija“ (o bilo čemu), koja često nema veze s mozgom, logikom i koja (još češće) drastično odudara od onog što čujemo ušima i vidimo očima.
U Srbiji takve istine imaju odličnu prođu, delom zbog vekovne duhovne lenjosti, delom zbog toga što, ako ne poveruješ u srpsku istinu, možeš i posao izgubiti. Bilo kako bilo, naše su glavešine (svih boja), zavarane lakoćom prihvatanja srpskih istina na domaćem terenu, zapale u zabludu da se istina o Srbiji može plasirati i u inostranstvu.
To, naravno, uopšte nije slučaj. Inostranstvo je uvek radije verovalo svojim očima, ušima i beogradskim ambasadama, što je naše neodustajne glavešine navelo da na poslu širenja srpskih istina angažuju i inostrane - da ne kažem baš spoljne - saradnike, raznorazne uglednike iz svih oblasti života i rada.
Međunarodni širitelji srpske istine su uglavnom bili teški zgubidani, lovci u mutnom, ljubitelji lakog keša - jedan je čak i krao po beogradskim buticima - što će reći, osobe sa malim ili nikakvim ugledom u sredinama iz kojih su dolazili. Jedini, da kažemo, kapitalac, osoba sa velikim (književnim) ugledom, bio je upravo novoodlikovani Handke. Nezgodna stvar po Handka i po srpsku istinu bilo je to što je, istog momenta kad je Handke počeo da duva u Miloševićevu tikvu, u Evropi (i u najmanje polovini eks-Jugoslavije) izgubio svaki vanknjiževni ugled. Ali srpska istina, naravno, nije ništa izgubila zbog toga.
