Piše: Svetislav Basara
Prekjuče su se društvene mreže ponovo „usijale“, „viralan“ je, kako to tupoumne novindžije vole da kažu, postao video-snimak na kome Kusturica, Handke i Bazdulj - prstiju uturenih u bratska dupeta - iz glasa zapjevaju neki krmećak na derneku upriličenom posle dodeljivanja Andrićeve nagrade, usred grada Andrićgrada, na jaliji podno na Drini ćuprije.
I ja sam pogledao inkriminisani video, lepa klapa lepo poje, nema šta, ali kao da mi je nešto tu falilo. Tek se u neko doba dosetih šta, u stvari ko - Mile Dodik, koji istrčava na podijum i pjevačima lepi po 500 KM na čelo. Da su pevali Milovu omiljenu pesmu „Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine“, možda bi i bilo bakšiša. Ovako jok.
Da li zato što se od Kusturice i Handkea očekivalo da usjecaju, a od Bazdulja - od koga se to donedavno nije očekivalo, ali se sve više očekuje - ne, kakogod, samo je Bazdulj popio grdno regionalno napušavanje. Ko biva... sram ga bilo, peva sa „negatorom genocida“, „šta bi Andrić rekao“ i tako to.
Doista, šta bi Andrić rekao? Osnovano sumnjam - ništa. Kao što ništa nije rekao kad su mu na prvoj Borinoj nedelji u Vranju - čiji je bio počasni gost - muzikanti, da mu učine, odsvirali sledeću pesmu: „Moja žena stalno plače / da joj kupim svilen gaće / svilen gaće mnogo skupe / idi, ženo, s golo dupe“. (Ovo nije izmišljeno.)
Ono što meni bode oči u inkriminisanom videu je neopevano i tendenciono foliranje kojim je Kusturica nameračio da pošalje neku poruku, po već ustaljenom običaju nesuvislu i konfuznu. Neko je - u stvari mnogo njih - trebalo da ga vide kako sa dva velika Srbina, nobelovcem i Bazduljem, poje, a da mu niko ništa ne može. Ništa novo, Kusta par lui meme.
E sad, da su Kusturica, Handke i Bazdulj neke lole bekrije i meraklije, to bi bilo sasvim na mestu, jer derneci posle književnih večeri i dodeljivanja nagrada nisu ništa novo. Ali nisu lole bekrije. Kako sam čuo iz obično dobro obaveštenih izvora, Kusturica uopšte i ne pije. Za Bazdulja znam da voli da cugne, verovatno ni Handke nije s raskida da popije, ali ako se čak ni Kusta onako razdrljen ne uklapa u ambijent Ibarske magistrale sa sve armunikašem, Handke tu izgleda grotesknije nego što bi izgledao Palma na izvođenju Devete Betovenove simfonije, dočim Bazdulj izgleda ko qwrz u ladnoj vodi.
Šta god ko mogao misliti, andrićgradsko pojanje nije „žalosna slika zapadnog Balkana“, nego žalosna slika Evrope, koju sam, sasvim slučajno - u naćefleisanoj nameri da se zajebavam - proročanski predvideo u izjavi nekim novinčinama povodom rušenja Berlinskog zida. Neće - rekao sam tada dobro naćefleisan - uređenost i kultivisanost poteći sa zapadne strane zida ka istoku, nego će murdarluk i drljavost sa istoka pokuljati na zapad. Što se, kako vidimo, i dogodilo. Handke, dakle, nije - iako je za to imao štofa - svoje supjevače uzdigao u Hram Duha, nego se skupa sa njima sunovratio u balkansku krčmu. Penal je počeo da se plaši golmana.
