Piše: Svetislav Basara
Grdne su pare - sami Bog zna koliko - od devedesetih naovamo straćene u svrhu širenja „istine o Srbiji“. U tom su zamešateljstvu raznorazni međunarodni širitelji istine o Srbiji možda bili najmanji trošak. A izgleda da nisu bili ni nešto naročito plaćeni, jer da jesu, ne bi jedan od njih, Danijel Šifer, dolazio u situaciju da mažnjava robu po beogradskim buticima.
Mnogo su veći rashodi na raznorazne lobiste, na „naše ljude sa dobrim vezama“ u Vašingtonu, Londonu i Briselu i na podmićivanje svakojakih „kokusa“. E sad, ako se opsetimo da čak i naše predsednike i premijere u Vašingtonu, Londonu i Briselu primaju po parkovima i nužnicima, a da su se vaktile Tadić i Koštunica u Putinovom predsoblju umalo potukli oko prava prvenstva za prijem u Najviše Dupe, možete zamisliti kakve sve blagodeti za stvar istine o Srbiji donose „naši ljudi sa dobrim vezama“ i belosvetski zgubidani.
Znamo da je svijet ovaj tirjan tirjaninu, da u takvom svetu istina nema bogzna kakvu prođu - sve joj u stvari lošije ide - ali prođu nemaju ni preterano masna laganja i mašćenja kakva majke naše diplomatske invencije pokušavaju da međunarodnoj javnosti uvale kao muda umesto bubrega. I to po skupe, a bačene pare.
Majke naše političke i diplomatske invencije, prelešćene lakoćom sa kojom SNiS proguta svaku njihovu laž, ma koliko masna bila, u tupoumnosti misle da je to moguće i van Srbije, samo ako se malo potrude. Što je dvostruki zajeb. Niko im, naime - osim onih koji su plaćeni da veruju - ne veruje ništa ni u Srbiji. Zašto bi im onda neko verovao u Vašingtonu, Londonu i Briselu. Naprotiv, i Vašingtonu i Londonu i Briselu srpske lagarije idu naruku kad god Srbiji treba uvaliti dubaru, jer su u laži kratke noge. Svaki će vam lažov reći koliko mu je teško da se ispetlja iz laži koja mu je u početku donela neku malu korist.
Ima na ovom svetu još iha-ha država sa još većom kamarom putera na glavi - Turska, na primer, setite se genocida nad Jermenima - ali naš bivši vekovni zavojevač (od koga ništa nismo naučili) stvar ne hendluje tako što „širi istinu o Turskoj“, nego su napori turske diplomatije usmereni na to da se turski kostur iz ormana u međunarodnoj javnosti ne pominje ili da se pominje što manje.
Ideja, dakle, nije da se o Srbiji piše i govori u hvalospevima i divljenjima, kao o „prelepoj pravoslavnoj zemlji najlepših žena na svetu i odličnog noćnog provoda“ - što je vlažni san seljačina i džibera - nego da se ne govori i piše loše ili - još bolje - da se uopšte ne govori i piše.
Za Srbiju bi ponajbolje bilo da istinu o sebi najpre raširi u sebi i unutar sebe, mada mislim da je to - osim ako se ne dogodi biblijsko čudo - nemoguća misija zbog isteklosti vremena. Samozavaranje, samoprecenjivanje, samozadovoljstvo (a bogme i samozadovoljavanje) uzeli su toliko maha da je povratak u svet realnosti sve manje moguć, tim pre što to, koliko vidim, niko i ne želi. Čast retkim izuzecima. Koji samo potvrđuju pravilo.
