Piše: Svetislav Basara
Najava da će prvih stotinak pretendenata na vakcinaciju koji se pojave u 8.00 h u TC „Ušće“ dobiti vaučer u iznosu od 3.000 RSD u startu je obećavala žestoku kalakurnicu. I vaistinu je bila žestoka kalakurnica, i to na veliku radost komšijskih javnosti, koje su jedva dočekale da objave slike meteža, grabeža i guranja „nebeskog naroda“. Malo je falilo da bude i žrtava u ljudstvu i materijalu.
Metež se dodatno usložnio kad su se dilberi/ke, koje je u kalakurnicu namamio vaučer a ne želja da se vakcinišu, opsetili da su oni u stvari anivakseri i kad su - videvši da neće stići na red - krenuli da se vraćaju na početna podešavanja. U ovakvim situacijama uvek kažem - dobro je da nije bilo žrtava u ljudstvu i materijalu, ali ću ovom prilikom postaviti i retoričko pitanje - koliko bi se onih koji su izašli iz reda zaista i vakcinisalo, a koliko bi njih samo zgrabilo vaučer i stuštilo se u prvi radnju (pre u samoposlugu) gde se ima šta kupiti za 3.000 RSD?
Vejači ovejane suštine su vaučersko-vakcinalni metež momentalno pripisali dugotrajnosti života - pominjano je nekih trideset godina - u uslovima siromaštva koje je poremetila psihologija i srozala sve kriterijume. Ja sam pak skloniji da ustvrdim da su ovdašnje psihologije poremećene, a kriterijumi srozani mnogo ranije, što je blizu pameti, jer da nije tako, ne bi bilo ni pomenutih trideset godina siromaštva. Šta vi mislite?
No dobro, i sa poremećenim psihologijama i sniženim kriterijumima život mora ići dalje. A da bi išao dalje, država Srbija se dosetila da svim dilberima/kama koji su se vakcinisali bez vaučera nadoknadi štetu tako što će im uplatiti isto po 3.000 RSD. Cinik bi rekao: u većini okolnih, pa i evropskih zemalja, jedva da ima vakcina, vakcinacija je privilegija, dočim u Srbiji država plaća i vakcinu i vakcinisanje. Neki još veći cinik bi rekao da to obara moju tezu da su u Srbiji psihologije poremećene, a kriterijumi sniženi mnogo pre famoznih „trideset godina“, ali ja i dalje držim čas i tvrdim da to samo podupire pomenutu tezu.
Deliti pare za nešto što nije zarađeno pre ili kasnije završi u raznim pičvajzima, između ostalih i u nedobijanju para za ono što je urađeno. Jedan od osnovnih poslova svake države je da u granicama svojih moći - koje variraju od države do države - sprečava dobijanje nezarađenih para, a ne da i sama potpomaže korupciju, a plaćanje vakcinacije nije ništa drugo nego korupcija.
Evo zašto. Ne plaća, naime, država građanima da bi se vakcinisali, nego da bi glasali za državnike, što je, po meni, osim što je nedomaćinski, i besmisleno, jer bi građani u svakom slučaju glasali za državnike, naravno sve „dok su na vlasti“, što reko onaj seljak Vuku Draškoviću.
Osim toga, država ima na raspolaganju mnogo jednostavniji i efikasniji mehanizam za sprovođenje masovne vakcinacije, a to je uredba kojom se cijepljene proglasi obaveznim, kao što ne okleva da obaveznom proglasi opštu ratnu mobilizaciju, bez obzira na to što su ratni sporedni efekti i komplikacije neuporedivo opasniji od vakcinalnih. Jbg, catch all.
