Aleksandar Pavlović, tekst za Peščanik.net, 3.5.2021.
Autor je naučni saradnik na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu
Dok se javnost i društvene mreže već više od godinu dana iscrpljuju beskrajnim sporovima između zagovornika i protivnika vakcinacije, treća grupa koju čine tzv. poluvakseri i skeptici koji se još uvek nisu vakcinisali ostaje gotovo nezapažena. Ovaj tekst posvećen je upravo njima, toj tihoj većini u čijim rukama – tačnije ramenima i zavrnutim rukavima – leži i naša sudbina i od kojih po svemu sudeći zavisi i datum kada će pandemiji u Srbiji doći kraj.
Da ne bude zabune, antivakseri jesu prepreka, ali kad se sračunamo ispada da ih je prosto premalo da bi bili ključ problema, i da rešenje suštinski ne zavisi od njih. Evo i zašto: dok se tokom 2020. godine licitiralo da će biti potrebno imunizovati 70, 80 pa i više procenata svih građana kako bismo dostigli imunitet krda, izraelski slučaj dao je drugačije rezultate. Oči sveta s pravom su ovih meseci bile uprte u Izraelce, koji su, kao globalni zamorčići ili visoko privilegovana nacija, od Fajzera dobili milione dragocenih vakcina u zamenu za detaljne podatke o efektima vakcine na opštu populaciju. Već sredinom marta, nakon kampanje masovne vakcinacije koja je trajala nešto manje od tri meseca, Izrael je postao prva zemlja na svetu u kojoj je potpuno vakcinisano više od polovine stanovnika. U ovom trenutku, Izrael je i dalje svetski lider u pogledu vakcinacije, sa preko 60% potpuno vakcinisanih građana. Rezultati su dramatični – dok je sredinom januara beležio dnevno i preko 10.000 novozaraženih, do kraja februara taj broj je pao ispod 5.000, do kraja marta ispod 500, a krajem aprila čak i na ispod 100 slučajeva na dan. Istovremeno, broj aktivnih slučajeva opao je sa gotovo 85.000 početkom februara na svega 1.493 krajem aprila. Broj umrlih takođe je spao sa 101 dnevno 20. januara, na jednocifren broj umrlih u drugoj polovini aprila – 20. aprila prvi put posle mnogo meseci protekao je dan bez ijednog umrlog, a krajem aprila korona je uzrokovala po jedan smrtni slučaj dnevno. Drugim rečima, za svega dva meseca, broj zaraženih, obolelih i umrlih smanjen je na stoti deo! U međuvremenu su počeli da pristižu i prvi rezultati istraživanja, pokazujući da je kod vakcinisanih 96 puta smanjen rizik od zaraze koronom, a šanse da se kod vakcinisanih javi ozbiljna klinička slika ili smrt su na nivou statističke greške. Ejal Lešem, direktor vodeće izraelske bolnice, tako je već sredinom aprila mogao da izjavi da je Izrael praktično dostigao kolektivni imunitet, te da je imunitet krda jedino objašnjenje za ovaj dramatičan pad broja zaraženih i umrlih. Sve ovo je, podsetimo, postignuto bez vakcinacije trudnica, dece i ortodoksnih Jevreja koji se protive vakcinaciji, znači „samo“ sa punom vakcinacijom polovine stanovništva.
Za nas je jednako važan, ako ne i važniji, slučaj Ujedinjenih Arapskih Emirata (UAE), budući da je kod njih, kao i kod nas, većina stanovništva vakcinisana kineskom Sinofarmovom vakcinom. Do kraja aprila potpuno je vakcinisano oko 40% stanovništva ove desetomilionske zemlje. Dok je broj umrlih sredinom februara dnevno dostizao i 20 slučajeva, već u aprilu je opao ispod 10, a u poslednjoj nedelji se kreće na prosečnom nivou od 2 do 3 slučaja dnevno. Istovremeno, broj pozitivnih slučajeva prepolovljen je sa skoro 4.000 dnevno krajem januara, na ispod 2.000 krajem aprila. Pri tom, treba uzeti u obzir da UAE obavljaju preko 100 hiljada testova dnevno, te da je u ovom periodu dramatično opao broj pozitivnih na testu i opšta smrtnost (sredinom marta smrtnost je bila 1,43% potvrđenih slučajeva, a krajem aprila 0,32% – znači, tek svaki 300. pozitivan na koronu). Isti je slučaj i kod ostalih zemalja koje relativno uspešno sprovode masovnu vakcinaciju; u SAD, koja je do sada potpuno vakcinisala 30% stanovništva, broj novih slučajeva opao je sa preko 300.000 dnevno početkom januara na ispod 50.000 krajem aprila, a broj umrlih u istom periodu pao je sa gotovo 4.500 na manje od 1.000 dnevno. Velika Britanija je u isto vreme potpuno vakcinisala nešto više od 20% stanovništva, a broj novozaraženih opao je sa 68.000 početkom januara na ispod 2.500 dnevno krajem aprila. Istovremeno, broj umrlih smanjio se sa preko 1.800 na svega dvadesetak dnevno. Takođe, dok je krajem januara bilo preko 2.000.000 inficiranih u Britaniji, do kraja aprila taj broj je opao na ispod 75.000. Uzmimo, najzad, nama verovatno najbliži primer susedne Mađarske, čiji su građani nešto kasnije od nas počeli masovnu imunizaciju i do sada jednom dozom vakcinisali 40%, a sa obe doze 20% stanovništva. Još krajem marta Mađarska je imala preko 11.000 novih slučajeva korone dnevno, da bi krajem aprila oborila taj broj na ispod 2.500 na dan, a broj umrlih u proteklih mesec dana pao je sa preko 300 na ispod 200 na dan.
Bitka za skeptike
Pametnome dosta – gde god da se okrenemo, kako raste broj vakcinisanih, broj novozaraženih i umrlih na dnevnom nivou značajno opada, a pozitivni efekti vakcinacije se drastično povećavaju kada je njome obuhvaćeno negde oko 40-50% populacije. Drugim rečima, za kolektivni imunitet nije neophodan konsenzus, dovoljno je da se vakciniše prosta većina.
Da vidimo, onda, kojem taboru pripadaju građani Srbije. Prijava za vakcinaciju za nešto manje od 7 miliona građana u Srbiji je počela 11. januara. Tek 20. februara broj prijavljenih premašio je milion građana. Poređenja radi, svojevrstan je kuriozitet da je bilo potrebno preko 35 dana da se za vakcinaciju prijavi 15% srpskih građana, a za samo 35 sati za najnoviju novčanu pomoć prijavilo ih se preko 2 miliona, odnosno 30%. Drugim rečima, suočeni sa dilemom pare ili život, građani Srbije pre biraju – pare. Tih prvih milion prijavljenih za vakcinaciju (15% stanovništva) možemo smatrati provakserima iliti zagovornicima vakcinacije.
Nasuprot njima stoje protivnici vakcinacije, i to kako oni tihi, koji to drže za sebe, tako i oni bučni, koji se glasno protive vakcinaciji i nagone druge da ni slučajno ne prihvataju pelcovanje, čipovanje, harpovanje kao poslednji čin opšte kontrole nad građanima i njihovo konačno porobljavanje od strane globalnih moćnika okupljenih u belosvetsku zaveru. Njihov broj u Srbiji nije lako utvrditi. Ako uzmemo SAD kao primer, procenjuje se da tamo desetak posto stanovnika spada u antivaksere, a procentualno nešto manje, oko 5.000.000 ih ima u Velikoj Britaniji. Što se tiče Srbije, Petar Kočović nedavno je procenio da se vakcinaciji oštro protivi oko 90.000 ili 1,32%, a da u efikasnost vakcine sumnja nešto manje od 10% stanovnika Srbije. Ne znam kako je došao do tih podataka, ali to su jedini koje imam. Dakle, ako uzmemo da je situacija kod nas uporediva sa onom u SAD i Britaniji, otprilike svaki deseti ili dvadeseti stanovnik Srbije je antivakser. Tu pomoći nema – milioni Amerikanaca čvrsto veruju da je Zemlja ravna i da je sletanje na Mesec bilo lažirano u Holivudu. Drugim rečima, neki ljudi veruju u sve i svašta i njih nikakvim razumom i argumentima ne vredi ubeđivati da prime vakcinu.
Ali ostali, koji i dalje čine tihu, nevakcinisanu većinu populacije, nisu apriori protiv vakcine, već samo oklevaju, vagaju, čekaju. Najveći među njima, neodlučnima, doskoro je bio sam predsednik Vučić koji je, prema pažljivoj računici Istinomera, više od 10 puta najavio da će se vakcinisati pre nego što je to najzad i uradio 6. aprila u Rudnoj Glavi i 27. aprila u Pukovcu. Po onoj izreci da je politika ples po jajima, on je tako mesecima uspevao da pleše između provakcinaša (desetak puta obećavši „vakcinisaću se“), antivaksera (vidi, ni ON se nije vakcinisao), i skeptika (nisam još, pa samo što nisam, e sad baš neću…), tako im implicitno svima dajući za pravo. Nakon njegove vakcinacije, broj vakcinisanih u Srbiji na dnevnom nivou odmah se popeo na preko 50.000 dnevno, čime je napokon dat važan podsticaj vakcinoskepticima da se, ipak, vakcinišu.
Da svedemo račune. Maloletnici, trudnice i alergični – koji ne potpadaju pod vakcinaciju, čine otprilike nekih 20% stanovništva. Do kraja aprila u Srbiji je dato preko 3.500.000 doza vakcine; preko 30% građana primilo je prvu dozu, a preko 20% nas je potpuno vakcinisano. Dakle, oni koji ne potpadaju pod vakcinaciju, i oni koji će uskoro biti potpuno vakcinisati, ukupno čine samo polovinu populacije. Ako je realno pretpostaviti da u ovoj drugoj polovini preostalih ima maksimalno 10% antivaksera, ispada da najmanje 40% stanovnika Srbije spada u skeptike koji se još uvek nisu vakcinisali, prevashodno jer misle da je pametnije sačekati još neko vreme, da vakcine nisu dovoljno bezbedne, koji prvo žele da vide šta će se dalje dešavati pre nego što odluče, itd. S njima, držim, još uvek vredi raspravljati, ubeđivati ih, iznositi im argumente u prilog vakcinaciji. A evo i nekih od tih argumenata:
Svaka vakcina u Srbiji štiti od kovida – istraživanje vladinog tima pokazalo je da broj obolelih opada u gradovima sa većim procentom vakcinisanog stanovništva.
Vakcinisani protiv kovida u Srbiji ne završavaju u bolnici ni u mrtvačkom kovčegu – preliminarni rezultati obimnog istraživanja koje je sproveo INEP na uzorku od 10.000 građana, nedvosmisleno pokazuju da svaka vakcina u Srbiji štiti 90 ili više odsto od zaraze kovidom, a da čak i oni malobrojni među vakcinisanima koji se ipak zaraze prolaze „sa dosta blažim simptomima i bez smrtnih ishoda“.
Samo oni koji se nisu vakcinisali završavaju u bolnici i umiru – „Više od 99 odsto ljudi koji se nalaze na bolničkom lečenju u Srbiji čine nevakcinisani“, saopštila je poslednjeg dana aprila virusološkinja Tanja Jovanović, profesorka Medicinskog fakulteta u Beogradu i članica kriznog štaba. Drugim rečima, među hiljadama zaraženih koji se nalaze na bolničkom lečenju svega je par desetina onih koji su se vakcinisali, bilo jednom ili sa obe doze.
Ako čekate i oklevate, pre ili kasnije ćete se zaraziti – i prorežimski i antirežimski glasovi stručnjaka, i članovi štaba i kritičari članova štaba, i Kon i Šekler, slažu se u jednom – čekanjem i oklevanjem ništa ne dobijate; izbor je jednostavan – ili vakcina ili korona, trećeg nema. Novi sojevi se nezaustavljivo šire; britanski soj već mesecima je dominantan u Srbiji i nema sumnje da će uskoro novi indijski soj uzeti maha.
Niko u Srbiji nije umro od vakcine, dok su od kovida umrle hiljade i hiljade ljudi – srpska Agencija za lekove pedantno beleži sve neželjene reakcije na vakcinu. Kako je saopštio Pavle Zelić, neželjene reakcije na vakcinu u Srbiji su jako retke – na preko tri miliona doza bilo je manje od 800 reakcija kao što su „otok, crvenilo, bol, visoka temperatura, bol u mišićima“. Sve reakcije su blage i nije zabeležen nijedan smrtni slučaj.
Carstvo nebesko i carstvo vakcinsko
U zemlji Srbiji, dakle, i dalje je više onih koji sumnjaju u vakcinu ili čekaju da se vakcinišu, nego onih koji su do sada „poturili rame“. Njihovo čekanje i oklevanje košta na stotine ljudskih života stradalih od covida-19 i ko zna još koliko onih koji umiru zbog gotovo paralisanog zdravstvenog sistema. To košta i inače iscrpljen zdravstveni sistem i njegove preumorne radnike, pa i ovu državu koja je, takva kakva je, ipak i njima obezbedila vakcine. Ako izuzmemo antivaksere, većina njih bi se još uvek mogla privoleti carstvu vakcinskom. S njima vredi i dalje pričati, raspravljati, sugerisati im, ubeđivati ih, kumiti, moliti… Vakcinacija protiv kovida nije prosto individualna stvar – onaj ko se ne vakciniše ne ugrožava samo sebe, već pre svega svoje najbliže, porodicu, rodbinu, prijatelje, a posredno i sve ostale. I to ne samo od kovida, nego im potencijalno onemogućava mnoge druge zdravstvene usluge koje je danas u Srbiji teško ili nemoguće dobiti zbog prebukiranog sistema. Što pre dostignemo zavidan nivo imuniteta, oslobodićemo bolničke krevete i lekare za operacije, hirurške zahvate, rehabilitacije, lečenja, zračenja, tretmane itd. koji se već više od godinu dana odlažu zbog nedostatka resursa i osoblja. Izraelci već nedeljama polako skidaju maske, uživaju na plažama i vraćaju se normalnom životu. Sve to možemo imati i mi, i to uskoro, ako i samo ako većina nas odluči da se vakciniše. A vakcine, o kojima mnogi u svetu mogu samo da sanjaju, kod nas su takoreći na svakom ćošku. Poenta ovog teksta, zato, mogla bi se sažeti u onu jezuitsku poruku – ako preobratim jednoga, već sam učinio mnogo. Još ako bi svako od nas podstakao samo po jednu osobu koja se do sada nije vakcinisala da primi vakcinu, umiranje od korone u Srbiji ubrzo bi postala retka i incidentna pojava, a zatim i ružna uspomena.
