Piše: Ljubomir Živkov, kolumna za portal Istinomer.rs
Kome tokom besplatnog i obaveznog školovanja nije bilo podrugljivo rečeno “hej, pa ti sabiraš babe i žabe”, zaista nijedna računska operacija sa ovim sabircima, činiocima, deliocima i deljenicima ne bi dala ikakav izreciv rezultat, ali ono što važi za osmoljetku ne važi za život, u stvarnosti niko ne brani babi i žabi da se sastanu i da razgovaraju do mile volje, utoliko srdačnije ukoliko među njima nema jezičkoga jaza, a između Đoković Novaka i Vulin Aleksandra divan je išao kao podmazan. Policijski Broj Jedan primio je Broja Jednog u tenisu, eto otkud dva velikana u prijatnom i dušekorisnom razgovoru, pretpostavljam, pošto se nisu našli u nekoj od kuća građanina Đokovića da je ministar potonjega pozvao u posetu, i to ne u stan kupljen tetkinim istrajnim prekomorskim milodarima, nego je Svetski Broj Jedan ljubazno pozvan u odaje policije, a što je još gore, blagopozvani se još ljubaznije odazvao, ja sam naše sportiste nedavno javno oklevetao u “Peščaniku”, ali ako je u esejima Unamuna bilo dosta ponavljanja, što da ne bude i kod mene, napisao sam da su sportisti naši najveći ambasadori jer predstavljaju najgore osobine našeg naciona: sebičnost i bestidnu spremnost da se vlastita ambicija i korist predstave kao delatnost višeg reda.
Sada vidim, ne baš bez žaljenja, da ova univerzalna istina kači i Đoković Novaka, čiji mi slučaj pada teže nego slučajevi ostalih reprezentativaca, jer je Đoković Novak nezavistan od dobrote naših vlasnika i gospodara, pa ako im je i on došao na poklonjenje, šta da očekujem od onih koji za svoje medalje priželjkuju stanove i šta ti ja znam! Je li moguće da je samo jednom sportisti, koji je u neku ruku umirovljen, sinulo da živi u bolesnom i nedostojnom društvu, Ognjen Koroman se zove čovek koga je trebalo tražiti fenjerom, svi ostali odobravaju sve što vlastela u Srbiji čini, samo da njihovi savezi, klubovi i oni sami dobiju koliko god im se posreći novca koji dakako potiče od sve siromašnijeg stanovništva, odakle bi drugde?!
Nisam čuo da je ijedna sportska ekipa odbila da je primi i blagosilja samodržac, ili vlasteliče Vesić, da, možda Đoković nije imao srca da odbije Vulina, pošto je nedavno bio Vesićev gost, Vesić mu je bio domaćin i kustos, srodio se gradovlasnik sa Dvorom kao da je njegov i pokazuje, rutiniran poput oveštalog turističkog vodiča, gde se koji istorijski događaj odigrao, zaista, zamislimo na trenutak kako Đoković izvrdava da ga primi ministar policije, kakve veze nas dvojica, izvinite, imamo, i da štaviše nije posetio Vulina, ministar policije bi s pravom i gorčinom u glasu mogao reći: “Pa čoveče, majstore, brate, bio si kod Vesića, kod Ve-si-ća!”
Bilo kako bilo, pendrek i reket susreli su se na najvišem nivou, dobrodošli u zemlju simbola, slobodni mediji radosno javljaju šta se iz tog neshvatljivog kolopleta izrodilo, izrodilo se ono što se jedino i moglo izroditi, da su se visoki domaćin i još viši gost saglasili, upadajući ushićeno jedan drugome u reč, uzeli ste mi reč iz usta, gospodine ministre, ne, ne, vi meni kao da čitate sa usana, Vulin i Đoković dva tela, dve karijere, a jedna duša, misle, gle, potpuno isto, i jedno te isto, nema jake Srbije bez jakog sporta, i nema vrhunskog sporta bez vrhunske policije, tako nekako, za omladinu zar nije mnogo bolje da se bogati po ugledu na gospodina Đokovića, nego da bleji, sirotuje i na kraju pođe kakvom daleko bilo i stranputicom. Ove dve persone, koje zajedno ne idu ni u kola ni u sanke, ipak su se smestile u policijski salon i ponovile su, prosto bih rekao meni u inat, da je vrhunski sport ono što ionako visok ugled države diže u najviše, takoreći spoljašnje nebo, ove dve duše na istom su rodoljubnom zadatku, iako se činilo da se nisu imale rašta sastajati! Ne daju, očito, ni jedna ni druga, pet para na ono što sam naučno dokazao i štaviše objavio: da državi ne treba, ne priliči, i ne pomaže reklama.
Pretpostavljam da je g. Đoković poželeo g. Vulinu da ostane na vrhu države barem onoliko nedelja koliko je on sam ostao na vrhu ATP liste, te da osvoji sve najvažnije titule koje tobožnja Republika Srbija ima, Svetski Broj Jedan ne ume, ili nema potrebe, da razmišlja o oblicima života koji ne pripadaju njegovom staležu, primetio je da njegove kolege teniseri koji zarađuju osamdeset pet puta ili sto trideset sedam puta manje nego on nisu toliko puta slabiji od njega, niti su uložili napor koji je sto trideset sedam puta manji od njegovog, primetio je, gle, da veličanstvena Kuća tenisa nije otelotvorenje pravde, pa se založio i za svoju siromašnu braću po reketu, ali za sunarodnike koji masovno oskudevaju, i sve više oskudevaju zahvaljujući najvećma naopakoj državi, rekao bih da nema Svetski Br. Jedan, nikakvo čulo niti čuvstvo: družeći se sa bivšim julovcem koji se prometnuo u osobu priblizhenuiu k novomu imperatoru, Đoković je poručio da stanje u svojoj postojbini smatra normalnim, izgubio je zauvek jednog navijača o kome se s pravom može reći da i nije bio neki, ali ipak.
