Piše: Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Vulin se ponovo zalaže za srpski svet, koji možda već nastaje u izgubljenom vremenu. Njegova ideja upućuje na iskustvo da je lažno rodoljublje istinsko utočište hulja. Taj bi „svet“, kao nerešiva forma držao u sebi sve ujedinjene Srbe na jednom prostoru koji još nije izmeren, i pod jednom voljom koja je već neupitna. Razuđena zajednica ljudi, koju nije moguće definisati kao homogenu ni u njoj samoj, postala bi idilični etnički raj.
Ovo je opasna utopija koja se neguje kao žrtveni oltar na kome bi u velikoj tragediji taj „svet“ možda bio konačno zatrt. Istorija je slične zamisli već brisala svojom dramatičnom poukom. Svet o kome Vulin govori uz neizbežan patetični zanos, sagradio bi sa svojim Mesijom.
Postavljajući svoju pohvalu ludosti kao velikodržavni projekt, ministar policije podstiče dodatnu samoljubivu čulnost u složenom biću vladaoca. Vulin skoro da je otišao najdalje i zaronio najdublje u delikatne predele svog svetitelja. Pred nama je neizmerna nacionalna slava, ponovo imamo strašnog vojskovođu. Osvajača prostora i gospodara svih mišljenja, petog jahača apokalipse. Njegova svemoć će nas dovesti tamo gde nikada nismo bili i odakle nema vraćanja.
U svom neprekidnom pohodu, prorok čezne za masovnom ljubavlju, ali nje nema. Nema izliva pučke ekstaze i opšte perverzne naklonosti. Ali iz dresure se pojavio fanatizam, nastao na deponiji patološke socijalne zapuštenosti. Izvire iz centra crne rupe Srbije.
Gomila priprostih manekena „srpskog sveta“, poslala je onomad poruku svima oko sebe: život dajemo i uzimamo za našeg predsednika Aleksandra Vučića.
Ko zna kojim bi redosledom ta kolonija dresiranih primata ostvarila svoja obećanja i pretnje. Verovatno u isto vreme: gine se dok se ubija.
Ponuda života i smrti na usmrdeloj tržnici mržnje više ne može da prestane. Kamikaza iz Despotovca, piše na svojoj Fejsbuk stranici: ja sam spreman da položim život za predsednika Aleksandra Vučića. Uvek uz predsednika Aleksandra Vučića!
Ovaj primer ponude života dolazi iz sfera preventivne nekrofilije. Čovek daje život, tek tako, bez objašnjenja. To je požudno darovanje smrti, onaj koji poklanja život vredi samo ako ostane bez njega. Zbog čega bi inače nudio ono što mu se ne traži? Ili je to tek početak masovne suicidne inicijacije za mračni obred na grobu besmrtnog!
Ravnodušnost prema umiranju, makar ono bilo obredno žrtvovanje u čast rugobnog božanstva, jeste dijabolični odgovor na smisao života u Srbiji. Za fanatike koji bi samo na drugoj strani pomrčine bili uz vladaoca, bezvredan život zaista nema cenu.
Ali samo jedan od svih voli Mesiju snagom koja je neuporediva sa bilo čim, i on bez te ludačke zanesenosti ne bi ni postojao.
To je on sam, sve što je učinio i što čini sadržano je u uznesenju sebe pred sobom. Bit onoga što želi da čuje zna samo on. To je ocena sopstvenog postanja kao sudbinskog. Niko tako ne ume da laska njemu kao on sebi. Tačno zna šta želi da čuje o svemu što ga čini posebnim, pa besedi o svojim poduhvatima bez kraja, obmanjujući u beskrajnom transu sebe pred svima, i verujući svakoj svojoj obmani.
To je ekstaza koja ne prestaje, epska oda sebi natčoveku koja ga sa sve više čežnje drži na granici slatke smrti. Oluja samoljublja koja ga dovodi do transa i sloma. I on je spreman da fanatično odan svom totemu, položi život za sebe.
Istinski nadareni udvarači se sve teže probijaju do linije fronta podaničke obljube, samo je on to što niko drugi ne može da bude pred sobom samim. Zaljubljenost u svoju posebnu pojavu puna je osobene fantastike strašnih laži i sumanutih propovedničkih obrta.
Nežna osećanja koja Mesija gaji prema sebi, mogu da budu ostvarena samo u Srpskom svetu, idiličnoj tvorbi od kulisa koja nije moguća bez plaćene ljubavi.
Kandidati koji su se ponudili da umru, još nisu dobili odgovore: trebaju li vladaru njihovi životi? Kako će ih potrošiti ako mu se prohte da ih uzme?
Mogu li da se predomisle, ili je ugovor sa dželatom neopoziv!
