“Mogla bih da kažem da sam u poslednje dve godine svog rada na RTS bila nepodoban novinar. Tada sam radila u jednoj kancelariji u koju je retko ko dolazio i zato sam je u šali nazivala ‘infektivno odeljenje’. Bojim se da sa ovim RTS-om svedočimo jednom strašnom propadanju, jer je tu televiziju u poslednjoj turi napustila jedna ozbiljna ekipa novinara”, rekla je u intervjuu za Nova.rs urednica i voditeljka “Pregleda dana”, Jelena Obućina.
Od juna prošle godine, dugogodišnja novinarka Radio televizije Srbije postala je deo ekipe Newsmax Adria na kojoj vodi i uređuje “Pregled dana”. Njeni uvodi i analize društveno-političkih događaja postali su zaštitni znak ove emisije zbog načina na koji, u samo nekoliko minuta, secira stvarnost u kojoj živimo.
U razgovoru za naš portal, Obućina opisuje kako su proticale poslednje godine njenog angažmana na RTS, kako doživljava medijsku scenu u Srbiji, kao i zbog čega, po njenom mišljenju, predstavnici vlasti odbijaju gostovanja u emisijima gde ne postoje naručena pitanja.
U junu prošle godine započeli ste rad na Newsmax Adria. Da li je ovaj angažman uopšte uporediv sa prethodnim koji ste imali na Radio televiziji Srbije?
„Jeste u tom smislu da ja i sada uređujem i vodim vesti. To je jedina stvar koja može da se uporedi. Mi sad imamo komentar, odnosno uvod u vesti, koji na RTS nije mogao da postoji. Ovo sad je nešto drugo i verovatno daleko prijemčivije i bolje za privatne medije, nego za javni servis“.
Vaša koleginica sa RTS, Nataša Miljković, nedavno je izjavila da je tu televiziju napustila zbog nepodobnih gostiju. Da li ste vi važili za nepodobnog novinara?
„Možda u poslednjoj fazi boravka, odnosno u poslednje dve godine. Ja sam bila u jednoj kancelariji za koju sam u šali govorila da je infektivno odeljenje. Skoro da niko nije ulazio u tu kancelariju da mi se javi i da se pozdravimo. Ipak, na kraju se sve završilo na dobar način i za mene i za RTS“.
Kako komentarišete trenutnu situaciju na toj televiziji?
„Ja mislim da je RTS jedna slika Srbije i medija u malom. Najbolji su otišli, najpismeniji su na drugim mestima. Ostali su oni koji ne pitaju mnogo. Vrlo često sa svojim kolegama diskutujem da li bi trebalo pričati o stanju u medijima. Mi to konstantno živimo i dojadilo nam je da stalno govorimo kako su mediji podeljeni, u lošem stanju, da država podstiče medije koji lažu, kako se lokalni mediji guše, jer ne mogu da dobiju sredstva… Prošle nedelje je bivši državni sekretar u Ministarstvu kulture kazao da je situacija u medijima jasno izbalansirana. Onda je Kesić fantastično predstavio kako taj tas zapravo izgleda – s jedne strane postoje svi mediji koji služe vlasti i imaju nacionalne frekvencije, a s druge strane postoje samo N1, Nova S i Newsmax Adria koja funkcioniše u okviru Nova S za sad. Tu nema nikakvog balansa, čak ni privida da je građanin Srbije dovoljno informisan. On, ukoliko nema SBB, nema ni pristup drugim informacijama koje su važne za njegov život“.
Da li je ikad RTS bio slobodan i nezavisan?
„Ta televizija je uvek pod kontrolom vlasti i to će biti slučaj i kad dođe do promene režima, ukoliko ta buduća vlast nastavi da plaća RTS. Dokle god Vlada Srbije pomaže njegovo finansiranje, dotle će važiti ona krilatica da ‘nema besplatnog ručka’. Naivno je verovati da će vam neko dati ogromne količine novac i istovremeno se dobrovoljno odreći svog uticaja. Da bi RTS bio slobodan, potrebno je da vlast bude izuzetno demokratska, a mi takvu nismo imali, osim možda u periodu Zorana Đinđića. Ključna stvar je da novinari prestanu da pristaju na pritiske, međutim, to je jedan ogroman, ustrojen sistem koji decenijama tako funkcioniše da individualne pobune ne mogu da doprinesu nekoj promeni. Bojim se da sa ovim RTS-om svedočimo jednom strašnom propadanju, jer je u ‘poslednjoj turi’ jedna ozbiljna ekipa novinara otišla na jednu privatnu televiziju. Nisam sigurna koliko je kvalitetnih ljudi ostalo na RTS, sigurna sam da ih ima i nadam se da će oni dočekati neko oslobođenje. I za sebe i za građane Srbije“.
Vaši uvodi za emisiju “Pregled dana”, zbog načina na koji analizirate aktuelne događaje, izazivaju veliku pažnju. Koliko je teško u nekoliko rečenica secirati sve ono što se desi u toku samo jednog dana u Srbiji?
„Nije lako, ali meni ta forma leži. Volim konciznost i da na vrlo jednostavan način kažem što više i čini mi se da mi to prilično uspeva. To je jedna forma koja vam dozvoljava sve – ciničnost, lucidnost, ako umete čak i duhovitost… Ja mislim da smo mi pokazali da umemo to da radimo“.
To je vaše novo izdanje u odnosu na RTS. Da li je bilo novo i za vas?
„Nije, samo je sad prvi put takva situacija da imam priliku da u jednom minutu kažem šta mislim o događajima koji su obeležili dan ili nedelju, a da to neko želi da emituje, plati i da to ljudi gledaju“.
Imajući u vidu turbulentna politička i društvena zbivanja u Srbiji, šta je to što vas je porazilo, pogodilo?
„Ima nekoliko situacija. Jedna je ono skandiranje ocu ubijenog radnika u Lučanima (Milovan Milivojević) i razgovor našeg predsednika sa njim. Za mene je to bila jedna poražavajuća situacija i najjeziviji događaj kojeg se sećam, ako govorimo o nekim skorijim događajima.
Slično sam doživela i situaciju kad su žene aplaudirali Jutki. Strašno je ovo i sa ovim ženama koje brane Palmu, ne zato što ja ne razumem šta one pokušavaju da urade, već zbog toga što, ukoliko one veruju u njegovu nevinost, nema razloga da podnose tužbu. Za mene je poražavajuće to što mi bolesnu decu lečimo tako što objavljujemo na televiziji da je potrebno slati SMS-ove“.
Poput ostalih medija koji nisu pod kontrolom vlasti, tako se i vi susrećete sa tim da razgovor sa vama izbegavaju najviši državni funkcioneri. Sa kakvim ste se obrazloženjima susretali? Mislite li da ih je strah od razgovora bez naručenih pitanja ili je reč o naredbi da ne pričaju sa vama?
„Mi iz tih obrazloženja znamo da je to komanda “odozgo”. Osim ako ti ljudi ne lažu, jer im je tako lakše. A ja verujem da ima i toga – da ima onih koji će da kažu da Vučić to ne dozvoljava. Mi smo ugostili Vladimira Đukanovića iz SNS i ja sam ga u programu pitala ko je odobrio da gostuje kod nas, a on je odgovorio da takvu vrstu odobrenja nije morao ni da dobije. Dakle, sigurno je da ima ljudi koji se skrivaju iza Vučića. Mi smo zvali samog predsednika da bude gost, ali nikada nismo dobili odgovore na naše upite. Zvali smo nebrojano puta i premijerku. Uvek smo dobijali odgovore na osnovu kojih smo znali da nas izbegavaju. Mislim da je veći problem to što institucije ne žele da odgovore na pitanja koja su mnogo važna za građane. Za mene je nenormalno da vi, na primer, pošaljete upit PIO fondu i da vam oni ne odgovore. To je za mene suštinski problem – zatvorenost insitucija koje misle da su produžena ruka Vučićeve vlasti, a ne servis građana kojih ih plaćaju. Moramo na tome da radimo i da objasnimo da oni zahvaljujući nama postoje i da su dužni sve odgovore. Ne samo N1 i Novoj S, već svima. To im je posao i funkcija im je da rade za nas“.
A verujete li da bi opozicija bila drugačija u odnosu prema medijima kad bi imala moć koju ima aktuelna vlast?
„To je vrlo kompleksno pitanje i ne bih smela da se zareknem u to da bi oni bili potpuno otvoreni i drugačiji od ovoga čemu sad prisustvujemo. Međutim, ja se stvarno nadam da je njima jasno, zbog onoga što prolaze, da ne bi trebalo tako raditi. S druge strane, Vučić vrlo često govori kako on i Tomislav Nikolić nisu imali pristup RTS-u dok su bili opozicija, a to nije tačno. Da li se merilo koliko će oni biti prisutni – merilo se. Da nisu imali pristup – to nije tačno. Mi smo redovno puštali sve njihove konferencije, emitovali ih u Dnevniku 2, a i u jutarnjem Dnevniku su postojali kratki intervjui u kojima su oni gostovali. Postojale su debatne emisije u kojima su oni gostovali. I to se sve radilo do negde 2016. godine kad sve te brave postaju potpuno zaključane“.
Od početka godine svedočimo pričama žena i devojaka koje su doživele seksualno nasilje. Vi ste odnos društva prema ovoj temi slikovito opisali ćutanjem u jednom od uvoda vaše emisije. Mogu li svedočenja Milene Radulović, Danijele Štajnfeld i priča o podvođenja devojaka u Jagodini da ohrabre žrtve da istupe? Jesmo li kao društvo naučili lekciju iz ovih priča?
„Ja se bojim da nismo, a to nam pokazuje i kroz šta su prošle te glumice. Nisam sigurna da se neka žrtva oseća sigurno i da ima potrebnu da se javi, nakon što pročita šta piše u našim medijima ili komentare na društvenim mrežama. Iskreno se nadam da ima tih hrabrih osoba, ali mislim da nije dobar taj pritisak kojem su izložene. Njih bi trebalo podržati da progovore kad one osete da su spremne“.
Igor Jurić izložen je napadima zbog toga što nije otkrio javnosti ime političara pedofila, dok se, s druge strane, Mariniki Tepić spočitava što je najpre javno izašla sa informacijama o Draganu Markoviću Palmi. Ko je od njih pogrešio? Da li javnost mora da zna o tim stvarima?
„Mislim da bi javnost trebala da zna, ali ona može da bude isključena iz određenog procesa i da dobije informacije tek kad neki slučaj dobije konkretan epilog. Ja mislim da se ključna ozbiljnost svih tih optužbi dokazuje na sudu. Sva saznanja i svedočenja na kraju dolaze u tužilaštvo i sud. Kad bi mi imali normalno pravosuđe, oslobođeno od pritisaka, onda bismo znali da je to što se tu dešava jedino merodavno i da se prema tome javnost može odrediti. Mi imamo jedan obrnuti proces da se prvo u javnosti polemiše da li je neko kriv, a istovremeno povređujemo žrtve i kršimo prezumpciju nevinosti. Kod nas je sve izvrnuto i pogrešno, ali mi se trudimo da naš posao radimo najbolje što možemo, pa se nadamo da će ljudi shvatiti kako bi to trebalo da izgleda“.
Izvor: Nova.rs
