Saša Ilić, tekst za Peščanik.net, 12.5.2021.
Dugo su u Srbiji opstajali narativi o dva naporedna antifašistička pokreta u Drugom svetskom ratu, jednom partizanskom i drugom četničkom. Nakon ovogodišnje proslave Dana pobede, u organizaciji Vlade Republike Srbije, jedan od ova dva pokreta je konačno izbrisan. Do ovoga je došlo usled potpunog prekodiranja simbolike ovog dana, samog pojma antifašizma, ishoda Drugog svetskog rata, uloge partizanskog pokreta u njemu, kao i antifašističkih tekovina koje je većinska istoričarska i književna zajednica godinama opstruirala, da bi je na koncu srušila u prah i pepeo. Ali šta je onda ostalo? Ostala su znamenja fašizma, mizanscen i rečitativ Zbora, kao svečani kontekst govora predsednika Srbije Aleksandra Vučića, koji je poručio kako će svakom budućem Hitleru reći NE! Valjda isto onako „ne“ kao što ga je svojevremeno rekao Dimitrije Ljotić, ili Draža Mihailović, ili general Milan Nedić.
S pravom je protiv ovakvog obeležavanja Dana pobede nad fašizmom ustalo nekoliko političkih organizacija i opozicionih medija, opominjući da bi zbog ovakve državne promocije fašističkih znamenja, trebalo da dođe do sistemske smene ministara, urednika, kao i članova Odbora za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije. Takođe, upitan je i rad Komisije koje odobrila program svečane akademije. Istoričar Dejan Ristić, poznat javnosti kao komentator povesnih nedoumica kod Srba od paleolita do danas, pokušao je da odbrani ovaj skandalozni program koji je komisijski odobrio sa još dva neimenovana člana.
On je negirao sve kritike, navodeći da anonimni „stihovi koji su bili recitovani na svečanoj akademiji (između potpisanih tekstova Branka Miljkovića, Desanke Maksimović, Stevana Raičkovića) nemaju nikakve veze sa Dimitrijem Ljotićem i Zborom“, te da ih je „napisao Momčilo Nastasijević, jedan od najznačajnijih srpskih i evropskih pesnika 20. veka“. „Ti stihovi univerzalno govore o junaštvu srpskih vojnika i nemaju nikakve veze sa Dimitrijem Ljotićem“, nastavio je Ristić u svojoj izjavi za Tanjug, suvereno objašnjavajući kako je Nastasijević napisao „jednu divnu apoteozu junaštva“. Naposletku, ukazao je na to da ovi „stihovi govore da bi mi kao potomci trebalo da sledimo njihov primer i ostajemo odani ideji slobode, nepokora, nezavisnosti i slobodarstva“. Za široke mase, reklo bi se, ovo je više nego dovoljno objašnjenje.
Ipak, malo bolji uvid u pesništvo Momčila Nastasijevića (kog je TANJUG preimenovao u M. Anastasijevića) ukazuje na nešto posve drugo. Naime, u Srbiji nema mnogo relevantnih kritičkih izdanja, naročito kada je reč o autorima iz 19. ili s početka 20. veka. Jedno od najboljih izdanja sabranih dela, koja su priređena za poslednjih 50 godina svakako su Sabrana dela Momčila Nastasijevića u 4 knjige, odnosno 5 tomova, koja je povodom pedesetogodišnjice smrti ovog pesnika priredio najveći poznavalac njegovog književnog opusa – prof. dr Novica Petković. U kratkom pogovoru prvoj knjizi, a pre opsežnih komentara svake pesme, dr Petković je napisao sledeće: „U prvu knjigu Sabranih dela (Poezija) unesene su sve pesme Momčila Nastasijevića: one koje je on sam objavio, koje su kasnije drugi objavili i koje je priređivač našao u rukopisima. Za razliku od dosadašnjih izdanja, ovde se uz pesme štampaju i njihove verzije… Štampa se zapravo bez izuzetka sve što se moglo naći u rukopisnoj zaostavštini, podjednako kao i u dosadašnjim izdanjima i periodičnim publikacijama“ (Kurziv S. I.). Dakle, u ovom kritičkom izdanju nemoguće je pronaći pesme koje su odjekivale na sceni Narodnog pozorišta („Mrtvi niste“, „Svi za jednoga“, „Mi znamo borbu što nas čeka“) kao „divna apoteoza junaštva“. Onaj ko imalo poznaje Nastasijevićevu poeziju, njegov hermetični izlomljeni stih, retke i inventivne rime, fakturu pesme, individualistički svet pevanja i mišljenja, transgresiju subjekta prema biljkama i stvarima, već na prvi pogled može doći do zaključka da stihovi recitovani Vučiću u čast pobede nad fašizmom ne pripadaju modernisti Momčili Nastasijeviću, već dolaze iz emigrantskih izdanja zboraških koračnica, u koje su svakako uvrštena i neka ostvarenja pesnika oduševljenih Zborom, kao što je to bio Mitrofan Matić (1911-1941), jeromonah iz manastira Čokešina.
Istoričar Ristić svakako nije morao da poznaje poeziju Momčila Nastasijevića, ali njegov posao bio je da pažljivo pročita svaki ponuđeni scenario i da sve što mu se učini sumnjivo, a naročito nepotpisane tekstove uporedi sa izvorima. On je, svakako, kao istoričar morao da poznaje ideologiju Zbora, kao i programske ideološke tekstove koje je ova nacistička organizacija koristila kao pamflete, apele, koračnice, marševe i partijsku propagandu. Ako mu ni to nije bilo poznato, onda je mogao da pita preostala dva tajanstvena člana Komisije. Ukoliko ni oni „nisu znali“, onda dolazimo do logičnog objašnjenja da su svi zajedno participirali u kreiranju zboraškog programa za proslavu Dana pobede u Narodnom pozorištu. Povesničar Ristić je kao garanciju svog naučnog autoriteta ponudio svoj „građanski i srpski identitet“. Međutim, ono što je trebalo da ponudi bio je pre svega njegov profesionalni kredibilitet, a on je ovim pokazao ili da ga nema, ili da ideološki pripada radikalno desnim ideologijama, koje su svoju divnu apoteozu dobile na sceni Narodnog pozorišta.
Naravno, koračnice Zbora, koje su izvedene pred predsednikom i članovima Vlade, možda ne pripadaju ni jeromonahu Mitrofanu Matiću, ali one po tonu, banalnim rimama, jeftinom propagandnom poletu i kolektivnom subjektu, ukazuju upravo na one elemente koje je Radomir Konstantinović istakao kao topose zboraškog pesništva u Matićevom opusu, od optužbe za sopstvenu nedostojnost do one generacijske, u odnosu na slavnu junačku prošlost. Takvo stihotvorstvo nema mnogo varijacija i uglavnom se drži stalnih toposa, čije se muzičke interpretacije mogu poslušati na desničarskim sajtovima diljem interneta.
Ovakvo podmetanje falsifikata nije prvi put u karijeri istoričara Dejana Ristića. On je to radio i na početku svog marša kroz institucije kada je postavljen za V. D. upravnika Narodne biblioteke Srbije 2012. Tom prilikom je pokušao da izmeni sve ono što je teškom reformom dugom 10 godina postignuto u ovoj instituciji kulture. Jedan od takvih skandaloznih poteza bio je „skrivanje“, odnosno rasformiranje čitaonice Ratovi 1991-1999, koja je rekonstrukcijom dobila svoje posebne prostorije u kojima je bila objedinjena kolekcija štampane i vizuelne građe iz perioda raspada Jugoslavije. Ristić je tu specijalizovanu čitaonicu proglasio za „veleizdaju“ i naredio da se celina rasformira i rasturi po opštem fondu NBS. Time je, verovao je Ristić, napravio dobro delo za otadžbinu. Na proslavi Dana pobede 2021, on je napravio potez u suprotnom smeru: odobrio je da se skriveni ljotićevski propagandni materijal iznese na svetlo dana i umetne u program, kao podsećanje da je otadžbina imala i neke druge „antifašističke“ tekovine, što je zapravo jedan od najvećih mitova srpske istoriografije novijeg doba.
