Dejan Tiago Stanković, kolumna za nedeljnik ''NIN''
Dejan Tiago Stanković, beogradski i lisabonski pisac i književni prevodilac, dobitnik Evropske nagrade za književnost 2021. za roman Zamalek i nagrade „Branko Ćopić“, koju dodeljuje SANU
Dragoljub pati od teškog oblika epilepsije, kao mlad je imao učestale napade, lečenje nije davalo rezultate, sve dok pre nekih 20 godina, nije prešao na terapiju THC uljem, otkada su mu epileptični napadi prestali, i može da živi kao i svi mi. Ipak, to nije srećna priča. Lek koji koristi je nedostupan, osim ispod ruke, budući da nije legalan jer se proizvodi od marihuane, čiji je uzgoj kod nas zabranjen, pa je zato, kao sva zabranjena roba - jako skup. Bolesnike sa težim bolestima mesečna doza ulja košta i 500 evra. Dragoljub niti ima te pare, niti mu je do petljanja sa podzemljem koje trenutno drži monopol na trgovinu kanabisom. Rešenje je našao tako što je u svojoj spavaćoj sobi zasadio dve biljke marihuane u saksiji, gajio ih pod lampama i od cvasti pravio lekovito ulje za sebe. U želji da njegov lek bude legalizovan i da mu se omogući da ga uzima po lekarskom receptu, Dragoljub se pridružio grupi građana koja se bori za legalizaciju kanabisa.
Pre par godina, u njegov porodični dom u Кaluđerici ušla je policija s dugim puškama, istraumirala mu porodicu, prilikom pretresa pronašli su 98 grama cveta, zbog čega su Dragoljuba uhapsili, stavili u pritvor gde je, posle par meseci, bez adekvatne THC terapije, dobio i prvi epileptični napad posle 17 godina. Tada su ga pustili da se brani sa slobode. Pre neki dan osuđen je na tri godine zatvora. Da rezimiram - u Srbiji je sredovečnom čoveku, ocu porodice, zbog cvetova koji su sirovina za njemu neophodan lek, a nikada nisu izašli iz njegove sobe, sud odrezao kaznu od tri godine robije, bez ikakvog obzira prema njegovoj teškoj bolesti. On je jedan od nas, građana Srbije, a ja ne mogu da se ne zapitam - koliko je i kome on naudio, pa da mu naša država ovo radi, kao da bolestan čovek nema dovoljno svoje muke?
Jedan dečko, Beograđanin, nedavno je izašao iz zatvora posle dve godine. Sa 20 godina bio je uhapšen zbog 0,8 grama marihuane - toliko ima kamilice u kesici za čaj, i bilo bi dovoljno da se smotaju dve cigarete, od kojih bi se neko smejao. Da rezimiram - u Srbiji neko je robijao od svoje 20. do svoje 22. godine, jer je prodao nešto za 1.000 dinara. To je 500 dinara po godini jednog mladog života. Momče je pogrešilo? Jeste, ali ko nije, neka prvi baci kamen. Zar ne bi bilo vaspitnije oprostiti mu, dati mu društveno koristan rad? Pitam se gde će tim sudijama i tužiocima duša?
Za to vreme naš ministar policije Vulin, sa uznemiravajućim zadovoljstvom saopštava kako će hapsiti za jedan džoint. On, izgleda, voli da hapsi, njemu je to zabavno, ali da li je ispravno da naša vlast tako hapsi, posebno omladinu i bolesnike? Je li ovo Saudijska Arabija? Gde će duša nama koji to mirno gledamo?
O tome sam razgovarao sa Dragoljubovom advokaticom, od koje sam saznao neverovatne podatke. Godišnje naši sudovi izreknu 720 godina (!) zatvora zbog marihuane, zatvori su nam prepuni takvih osuđenika. Sudstvo je preopterećeno takvim bizarnim i nepotrebnim slučajevima, što je sve još luđe ako znamo da su u decembru 2020, UN i SZO potvrdile da marihuana nije štetna po zdravlje, da se greškom nalazila na listi opasnih droga i sa nje je skinuta. Ta informacija je u januaru 2021. dostavljena našoj misiji pri UN, od kog datuma je naša država, prema sopstvenim i međunarodnim zakonima, dužna da tu promenu automatski primeni kod nas. Ali to oni ne čine. Zašto?
Po logici, svima bi se isplatilo da se taj zakon odmah primeni, stotine procesa bi bilo arhivirano, sudovi bi mogli da se bave nečim korisnijim, na primer jurenjem pravih kriminalaca, u zatvorima bi bilo mesta za one koji su zaista nekome učinili zlo. Jedini kojima se zabrana isplati su oni ljudi koji od ilegalne marihuane imaju koristi, jer da je legalna ne bi imali ni monopol, ni tolike zarade. To bi bio samo deo mogućeg objašnjenja, ima tu još mnogo ružnih interesa. Sama Vulinova izjava je, kao i uvek, dodvoravanje pučanstvu. Vlast opsesivno prati istraživanja javnog mnjenja, a na pitanje da li marihuanu treba legalizovati, građani pomisle da bi se ona tada prodavala po trafikama i nutkala narodu, pa su naravno protiv. Ali da ih pitate da li zbog supstance koja nije štetna za zdravlje treba u zatvoru da čame naši građani, pre svega bolesni, odgovor bi, siguran sam, bio drugačiji.
I za kraj, nešto lepo. Par rečenica iz Proklete avlije: „Ako hoćeš da znaš kakva je neka država i njena uprava, i kakva im je budućnost, gledaj samo da saznaš koliko u toj zemlji ima čestitih i nevinih ljudi po zatvorima, a koliko zlikovaca i prestupnika na slobodi. To će ti najbolje kazati“.
