Zoran Kesić i ekipa Njuz.net-a, kolumna za nedeljnik ''NIN''
U Beogradu je održan prvi Ekološki ustanak. Neka naivčina bi pomislila da su ljudi ozbiljno zabrinuti za svoje zdravlje kad su usred pandemije izašli na ulice, neka druga naivčina bi konstatovala da ljudi žele da spreče razaranje prirode u svom okruženju, a neka treća naivčina bi rekla: „Pa evo, mogu ja da budem kandidat za predsednika ako nema boljeg“. A ne, to je bio Boris Tadić.
Svejedno, nijedna od ovih naivčina nije u pravu, jer da jesu, ne bi bili naivčine. Ljudi su na ulice u protest izašli ne zato što im je mnogo loše, već zato što im je mnogo dobro. To je sažeto objasnila premijerka Ana Brnabić.
Ona je na televiziji Pink, gde dobar život buja i preliva se u svim bojama, u ružičastoj naročito, rekla da je ekologija problem „prvog sveta“. „Srbija je danas drugačija zemlja nego pre 15 ili 20 godina. Postoje problemi prvog i drugog sveta. Ekologija je problem prvog sveta. Кada ljudi imaju sigurne poslove, zaradu, penzije… bave se ekologijom“, objasnila je Brnabić.
Vođena onom antičkom da se čovek filozofijom bavi punog stomaka, tek kad zadovoljimo sve osnovne egzistencijalne potrebe, ona je faktički konstatovala da se mi ekologijom bavimo od besa i iz obesti, jer u stvari toliko dobro živimo da ne znamo šta ćemo sa sobom pa se, eto, sada bavimo i tim nekim tamo nebitnim stvarima kao što je zdrava životna sredina. Još samo fali da počnemo, sačuvaj Bože, da masovno idemo u pozorišta i umetničke galerije.
Mnogo smo se mi razmazili, bila je ukratko poruka ove žene, nažalost premijerke. A možda je ona i u pravu. Možda su nam dali previše BDP-a, previše zlatnog doba i previše vakcina. Možda smo zaboravili kako je to kad nemaš ništa jer je Dragan Đilas pokrao sve i možda ne cenimo dovoljno to što su nam, na primer, politika i izbori postali toliko nebitni da Srđan Predojević ne može da se seti da li je izbora uopšte bilo prošle godine. Pa zar nismo žudeli za tim da postanemo zemlja koja je toliko dosadna da je građanima potpuno nevažno ko im je ministar, a ko poslanik? I evo, nama je danas, na primer, potpuno nebitno ko je ministar, ko poslanik, a ko premijer. Zato što postoji sistem koji funkcioniše. E, sad, nije to baš sistem kao u Švajcarskoj, više je kao u Кolumbiji, ali znate kako se kaže, sistemu se u zube ne gleda. Bitno je da radi.
Pa zar nije predivno živeti u zemlji u kojoj možeš usred pandemije da napraviš protest jer ti je bager sumnjivog investitora došao do pred vrata ili nemaš pijaću vodu gotovo dve decenije ili su ti oteli reku i strpali je u cev ili ti je neodgovorna fabrika zatrovala i zemljište i vodu u krugu od tri kilometra, ili ne možeš da udahneš mesecima čist vazduh jer država ne želi da prizna da je ona najveći zagađivač? A ni to što Vesić poseče sve živo oko sebe ne pomaže baš mnogo.
To što se bavite tim stvarima samo znači da više ne morate da, recimo, lovite golubove po Кalemegdanu da biste preživeli, ne morate da se tučete sa sugrađanima u redovima za hleb, mleko i benzin i ne morate da ratujete sa drugim narodima zato što ne žele da žive sa vama. Sve je to, u stvari, plod jedne ozbiljne dokolice i blagostanja, ali to nije sve. Čekajte samo da prosečna plata skoči na 800 evra, bavićete se vi, dragi sugrađani, i filozofijom. Pa kad budete postavljali pitanja „Šta je smisao svega ovoga?“, „Čemu sve ovo?“ ili „Gospode, šta nas snađe?!“, nemojte zaboraviti ko vam je to omogućio.
