Boban Stojanović, tekst za Peščanik.net, 10.4.2021.
O zločinima koji su se dešavali na prostoru bivše Jugoslavije znamo. Ponešto od zvanične vlasti, nešto iz arhive Fonda za humanitarno pravo, nešto iz urbanih legendi o tome kako je Hanka Paldum u podrumima Sarajeva noseći kožne čizme bičevala Srbe. Znamo za paljenja, rušenja, masovne egzekucije.
Koliko znamo o silovanju muškaraca u ratu? Vrlo malo, rekao bih.
Da li je toga bilo? O da, bilo je.
Koliko? Mnogo češće nego što možemo da pretpostavimo.
Neki od izveštaja koji su beležili svedočenja ratnih zarobljenika u logorima tokom rata u Hrvatskoj devedesetih, navode neuobičajeno veliki broj slučajeva seksualne torture nad muškarcima. Ipak, kako je to primetila profesorka Dubravka Žarkov analizirajući hrvatsku i srpsku štampu između 1991. i 1993, samo 6 članaka u Hrvatskoj i nijedan u Srbiji pominju silovanje muškaraca u ratu. Svedočenja kažu da je seksualne torture nad muškarcima, uključujući i srpske zarobljenike, bilo. Gde su oni? Zašto ćute? Zašto ne progovaraju već skoro 30 godina?
Sada, znajući ovo, ako imate snage, zamislite izgladnelog zarobljenika preplašenog za svoj život. Nije pio vode tri dana. Zamislite da mu neko prilazi, naredi mu da skine odeću i onda ga, tako poniženog, siluje. Nije važno kako i čime, siluje ga. On se opire, ali metak je tu, na njegovom čelu.
Da li postoji šansa da se odbrani? Ne.
Da li postoji šansa da ne pristane na taj čin? Ne.
Da li biste ga pitali kako se našao u tom logoru? Ne.
Zašto onda sve to pitamo silovane žene?
Iako ta činjenica nije nova, dajem sebi za pravo da je apostrofiram – silovanje nije samo čin. Silovanje sa sobom nosi niz simboličkih značenja. Sve te nalepnice koje se lepe na čelo žrtve tokom svake sekunde silovanja ne pomažu joj da bude shvaćena. Naprotiv, pomažu joj da bude obeležena, da bude pitana, da bude provocirana, da se njeni odgovori vrebaju i hvataju u svojim nelogičnostima. To je zato što je silovanje pitanje integriteta: zašto se neka žrtva našla na mestu zločina, zašto nije zvala u pomoć, zašto se nije opirala, kako je uopšte moglo da dođe do toga, zašto odmah nije otišla u policiju i prijavila.
Silovanje je rat protiv žena.
Silovanje žena je rasplamsali nacionalizam požude. Nema tu ni odsustva nežnosti ni prisustva strasti.
Silovanje žena je militantna potreba za osvajanjem tuđeg prostora, prostora koji nekome ne pripada.
Silovanje žena je okupacija intimnosti.
Silovanje žena je odbrana od nepostojećeg napada izazovom i provokacijom.
Silovanje žena je primitivno osećanja nadmoći nad onim koji je označen kao slabiji pre nego što se sam akt desio.
Silovanje žena je unapred podignuta bela zastava u rukama žrtve, dokaz apsolutne predaje.
Sad zamislite sa čime onaj zarobljenik sa početka ove priče živi. On ima ženu i decu i majku. I širu porodicu. I prijatelje. I svaki dan kad im je pred očima, ukoliko kaže šta mu se desilo, oni će ga sagledavati kroz tu prizmu, kroz taj jedan događaj. I postavljaće mu gomile pitanja, smislenih i besmislenih. I saznanje o tom činu postaće ceo njegov život. I zato on bira da ćuti. On i nekolicina koja je sve to videla. I čitavo društvo.
Ako je u ovom scenariju to jasno i razumljivo, jasno je i u svakom drugom.
U slučaju silovanih žena čak i više.
Zato nije pristojno pitati zašto je ćutala decenijama. A još je manje patriotski i viteški.
