Piše: Vesna Mališić, kolumna za nedeljnik ''NIN''
Živimo kao u horor filmu. Sve monstruoznosti koje mogu da se zamisle, nama se dešavaju. Svakodnevno. I to više njih odjednom. Od tolike brutalnosti, možda više nismo u stanju da razaberemo šta je normalno a šta nije. Jer predugo živimo u okruženju i slikama strave i užasa. Predsednik države nam prikazuje iskasapljene leševe, pronalaze se tajne sobe za ubistva i tranžiranja ljudi, mašine za mlevenje ljudskog mesa, zlostavljanja postaju masovna pojava, političari i policajci su na vezama sa kriminalcima, pretnje ubistvom su gotovo folklor, svakog dana se otkrivaju novi silovatelji, a sada se ukazuju obrisi moguće industrije podvođenja i elitne prostitucije u organizaciji lokalne vlasti...
Naravno, zločini i kriminal dešavaju se i drugde, reći će oni koji u relativizaciji traže mir. Svet je satkan više od zla nego od dobrog. Ali, sasvim sigurno, ovolika poplava i koncentracija poremećenosti i zla, kojima smo u pretećem ubrzanju izloženi, paradoksalno stvaraju osećanje bespomoćnosti i očaja jer život bez nasilja više uopšte nije zamisliv. Ili si žrtva ili si nasilnik. Pa si i nasilnik zato što si žrtva. U školi, u sudnici, u kafani, u policijskoj stanici, u lokalnoj zajednici, na društvenim mrežama, u medijima, u Skupštini i tako redom od lokalne sredine sve do vrha države. Primer može biti Brus ili Grocka ili Jagodina... Ili bilo koji od onih dvadeset drugih gradova Srbije, o kojima je NIN svojevremeno pisao, čiji su predsednici opština u svoj minuli rad upisali hapšenje zbog primanja mita, prevare, posredovanja u prostituciji, privođenje zbog pretnji ili nasilja, presude zbog teških krađa ili falsifikovanja isprava, napad na službena lica, pretnje ili maltretiranje novinara... To su profili lokalnih šerifa koji zamišljaju da su vlasnici tuđih života, do kojih ruka pravde ne može da stigne. Ako su politički krotki. Pa suštinski i kada stigne - Milutin Jeličić Jutka je upravo izašao sa odsluženja tromesečne kazne zatvora zbog polnog uznemiravanja Marije Lukić – to je samo minimalna satisfakcija za višegodišnje patnje i poniženja Marije Lukić.
A izvan svake pravde ostaju druge žrtve u Brusu koje su o seksualnom uznemiravanju ćutale, ali i sve one žene koje su socijalno ucenjene, da sačuvaju koru hleba, pod moranjem ili radnom obavezom izlazile da podržavaju nasilnika. To je matrica koja se prepoznaje i u Jagodini. Optužba Marinike Tepić da je Dragan Marković Palma organizovao zabave na kojima je podvodio maloletnice političarima i biznismenima u hotelima Jagodine tek treba da se dokaže, ali je munjevita, istovremena kontratužba četiristo žena skrenula pažnju na razmere i mreže uslovljenosti koje su se u ovom gradu godinama plele. Pred našim očima. Jer nije nam nepoznato da Palma deli novac sirotinji, rešava probleme građana pred kamerama, vodi đake, ne zna se o čijem trošku, na ekskurzije, lekare na nagradna letovanja u Egipat, studente u Grčku, ukida plaćanje gradskog prevoza, zapošljava, promoviše, zabavlja društvo na bunga-bunga žurkama gde se ljube muškarci sa ženama i žene sa ženama ali ne mogu muškarci sa muškarcima, dovodi estradne zvezde, dočekuje ruske motocikliste iz udruženja „Noćni vukovi“, ugošćava političare, organizuje igranje kola u plićaku u Paraliji, angažuje hostese za zabave koje priređuje, pravi noćne žurke na bazenu, gazduje Jagodinom deceniju i po kao spahija sirotinjom rajom. I nikome to do sada nije zasmetalo. To, naravno, govori o Draganu Markoviću Palmi. Ali i o nama kao društvu koje je potpuno vrednosno anestezirano i pogubljeno. Biće istrage i biće možda i suđenja. Nedavno je, tako, i donošenje prvostepene presude protiv Dragoljuba Simonovića, gradonačelnika Grocke, u slučaju paljenja kuće Milana Jovanovića, na trenutak unelo tračak nade da se mogu zaustaviti lokalni moćnici. Кratko je trajala ta nada. Ispunila se pretnja palikuće sa poslednjeg ročišta kada je savesnom tužiocu zapretio da može da mu se desi da više uopšte ne radi kao javni tužilac. Odlukom republičke javne tužiteljke Zagorke Dolovac, zamenik javnog tužioca Predrag Milovanović „oslobođen je vršenja dužnosti zamenika javnog tužioca“ i tako onemogućen da zastupa i brani ovu optužnicu do kraja.
To je izgleda taj put. Pravda kao varljiva nada. Život kao horor film. Uz mnogo ogorčenosti i besa.
