Piše: Svetislav Basara
Već izvesno vreme ne gledam „Utiske nedelje“ - nađem nedeljom uveče neki bolji način da se dosađujem - ali kad se prekjuče obavestih da će Olivera Bećković u studio privesti, sleva nadesno, Borisa Tadića, Čedu Čupića i Sinišu Kovačevića, pomislih da će to biti must see.
Naravno, uopšte nije bilo must see, pre je bilo must ignore, pa sam nakon pet minuta gledanja Tadića i sabesednika pritisnuo spasonosno off na daljincu i odao se sumornim razmišljanjima o tome kako su i srpska apšenja nekom majka, a nekom maćeha.
Uzmimo primer Miloševića. Jeste tu bilo trodnevnog natezanja, jeste bilo oće piški, neće piški, ali svemoćni rendžer, Milošević je ipak nekako savatan i uapšen, za razliku od Koštunice dr Vojislava - koji se bajagi protivio Miloševićevom apšenju, da bi mu na kraju lično sročio optužnicu - koji apsolutno ne može biti uapšen.
Da je, recimo, Luftwaffe porušila i popalila Beograd onoliko koliko ga je u znak odmazde za proglašenje nezavisnosti Prištine po Koštuničinom naređenju razrušila i popalila razularena rulja - a šteta je bila jedva trostruko manja od štete napravljene u bombardovanju iz 1941 - nacionalni pjesnici i mrsomudi bi do neba zapomagali nad nepravdom nad golorukim srpskim narodom.
Ovako - nikom ništa. Saučesnik u paljevini, napred pomenuti Tadić, tog dana nije bio na mestu zločina - bio je u zvaničnoj i prijateljskoj poseti Ruritaniji - ali je dobro znao šta se iza brda valja. Znali su i vrapci i opet - nikom ništa.
Vratimo se dalje u prošlost. Kad je tokom vanrednog stanja i akcije „Sablja“ istraga dospela u nepristojnu blizinu Koštuničinog kabineta i kad se Voji osmehnulo apšenje, srebroljubivi ambasadori nekih stranih država su - kao što to i inače rade u banana republikama - izvršili pritisak na vladu da od hapšenja odustane i da promptno ukine vanredno stanje.
Bez Đinđića, koji je bio u grobu, članovi vlade Srbije su - čast retkim izuzecima - bili upravo onakvi kakvim su prikazani u seriji „Porodica“ - grupica smušenih zgubidana u „Kluzovim“ odelima, koji su naseli na dubaru i legli na rudu. Đinđić, pretpostavljam, ne bi podlegao tim pritiscima, ali, podsetimo se, on je i ubijen upravo zato da ne bi bio u stanju da istraži okolnosti pod kojima je streljan.
Nije to bio kraj neuspesima Koštuničinog apšenja. Kada je pre izvesnog vremena neki istražni kadija pod neistraženim okolnostima stisnuo muda i Koštunici uputio stidljiv poziv na informativni razgovor o okolnostima na ubistvo Zorana Đinđića, Koštunica se iz stanja permanentne kliničke smrti privremeno vratio u klinički život i alarmirao svoje pobočnike, zanosače muda i - nadasve - nacionalne intelektualce - čiji broj varira između 93 i 212, ne sećam se koliko ih je tada bilo - koji su, pazi sad, potpisali peticiju protiv same ideje da bi se građanin Koštunica smeo pozvati pred državnu instituciju.
Tadić - koji je u to vreme bio moćan koliko Vučić danas - dupetom nije mrdnuo da spreči mini državni udar.
