Piše: Svetislav Basara, za nedeljnik ''NIN''
Sledi pitanje od mnogo miliona dolara: da li je režim Aleksandra Vučića - koji se (s puno razloga) doživljava kao katastrofa i (sa mnogo manje razloga) kao kosmička nepravda - mogao biti izbegnut ili je bio neizbežan? Ovo pitanje ima i potpitanje - da li je Vučića, tj. paketa negativnih značenja koji ide uz to ime, uopšte moralo biti?
Кada u granicama naših skromnih mogućnosti odgovorimo na to pitanje (i potpitanje), sledi pitanje - da li uspon Vučića na vlast ima nekih sličnosti sa slučajem uništenja Narodne biblioteke Srbije u aprilskom bombardovanju 1941.
Najpre odgovor na potpitanje iz prvog pasusa: Vučića je moralo biti. Možda se nije morao zvati Vučić, ali ništa ne bi promenilo na stvari da se prezivao drugačije. Moglo je lako biti i gore. Radikalska, naime, politika je duboko ukorenjena u srpskom društvu, to je u stvari jedina autohtona srpska politika koja - menjajući dlaku, ali ne i ćud - pretrajava već sto četrdeset godina, vrlo uspešno odolevajući pokušajima emancipacije i liberalizacije srpskog društva i štaviše vešto navodeći vodu nekih od tih pokušaja (komunizma npr, ali ne samo njega) na svoju vodenicu.
Ovo je aksiom: radikalske politike, kako god se zvala, u Srbiji je oduvek bilo i zauvek će je biti zahvaljujući neograničenim mogućnostima zasenjivanja prostote tradicionalo neobrazovanih narodnih masa. Evo (i karikiranog) sažetka te politike, uz napomenu da se ni zvanična verzija mnogo ne razlikuje.
„Mi smo dobri“, kaže radikalska politika, „svi drugi su zli, srećom uvek imamo odlučnog i mudrog vođu koji nas vodi kroz strašna iskušenja i sa kojim pobeđujemo u svim veličanstvenim bitkama, koje posle izgubimo u miru, ali nije li upravo to dokaz da su svi protiv nas. Ustav i zakoni, to možda treba pokvarenim zapadnim narodima, nama Srbima, ne. Mi nismo pleme Izrailjevo, nama pare ne trebaju“. (Poslednje dve rečenice je krajem 19. veka izgovorio jedan radikalski poslanik u Skupštini i pobrao ovacije.)
Opisana politika - ja je zovem politika zemljoradničke zadruge - savršen je recept za lagodnu vladavinu bez odgovornosti, ali istovremeno i recept za perpetuiranu stagnaciju društva. Takvoj politici može se suprotstaviti isključivo liberalno-demokratskim politikama.
Кako napred rekoh, u Srbiji će radikalske politike uvek biti i biće onoliko (sve)moćna koliko su liberalno-demokratske politike slabe.
Trenutna apsolutna supremacija Vučićevog SNS-a pokazuje da u Srbiji - sa izuzetkom nekolicine marginalnih pokreta, od kojih je „najvidljiviji“ Građanski demokratski forum – liberalno-demokratskih politika više uopšte nema.
Evo i odgovora na početno pitanje: Vučić je u teoriji lako mogao biti izbegnut - posle 5. oktobra radikali su imali četrdesetak poslaničkih mesta - ali je u praksi bio neizbežan, maltene istorijska nužnost.
Da bismo to objasnili, neophodna je šira slika ovdašnjih lažnih predstavljanja, zabluda, lutanja i stranputica, unutar čijeg rama se nalaze i neki koji smatraju da im tu nije mesto. Vučić se, naime - prstom ne mrdajući - počeo vraćati na vlast već u noći između petog i šestog oktobra, kada je rezervni Milošević, Кoštunica, u ime uspostavljanja državnog kontinuiteta sa režimom Slobodana Miloševića - sa kojim je trebalo najradikalnije pokidati sve veze - krenuo da pravi opstrukcije reformskim naporima Đinđića i još nekolicine iz DOS-a (ostali su pravili poslove i karali pevaljke).
Nedugo potom, koliko sutradan nakon Đinđićevog pogubljenja, umesto patriotizma državljanstva, ponovo je uspostavljena hegemonija patriotizma plemena.
Nije, naravno, bilo predviđeno da Vučić preuzme vlast; bilo je zamišljeno da posluži kao strašilo, kao ružnije lice iste tribalne matrice, a da kajmak pokupe i vlast za sva vremena obnašaju beogradske erlije, ali - kako je to na jednom zlokobnijem primeru objasnio Ernst Nolte - u nemirnim vremenima unutar istog ideološkog referentnog sistema prevagu odnosi njegov najekstremniji deo. Zbog ograničenosti prostora za tekst, kraj (ili jedan od nastavaka) priče o sličnostima između uništenja Narodne biblioteke Srbije i propasti emancipatorskih napora DOS-a čitajte u sledećem broju.
