Piše: Svetislav Basara
Serija „Porodica“, koja je Famozno pretvorila u mini-serijal, nije uzburkala samo duhove istorijskih persona dramatis koje se u seriji pojavljuju nego i onih koje su u seriji ne pojavljuju, a misle da im je tu mesto, pa čak i one kojima je formacijski bilo mesto u vili Mir - Ivica Dačić npr. - ali koje se tamo nisu pojavile, pa su ostale izvan kadra, iako ne i izvan istorije.
Ono što sam seriji onomad nabio na nos - odsustvo konteksta - nakon izvesnog (razumljivog) „klonuća“ treće epizode, vrlo upečatljivo (i dramatursški legitimno) pojavilo se u četvrtoj. Kontekst je uturen i konačno je postalo jasno zašto su glumački, dijaloški i kostimografski drljavi zgubidani iz Nemanjine potegli da uapse vrlo uverljivog (i simpatičnog) dobričinu iz vile u Užičkoj, da bi ga otrgnuli od porodice i isporučili Haškom kadiluku.
Donekle su opravdane primedbe večitih zakerala da bi prizori iz porodičnog konteksta mogli poslužiti i kao kontekst za film o Snežani i sedam patuljaka, ali ne treba smetnuti s uma sledeće činjenice: 1. da 80% odsto populacije u Srbiji NE ŽELI da vidi pravi kontekst i 2. da bi i trenutna vlast popreko gledala na neki žešći kontekst, što će reći da - u slučaju da je kontekst bio eksplicitniji - seriju ne bismo ni gledali.
Što će, nadalje, reći da se još nije stekla famozna „politička volja“ za stvarni kontekst, ali da je serija „Porodica“ veliki korak u tom pravcu. Naročito je dobar korak u tom pravcu krečana u kojoj je, po nalogu Dobričine, završio Ivan Stambolić. Toliko o kontekstu. Živ nisam da večeras pogledam završnu epizodu. Čuo sam iz obično dobro obaveštenih izvora da je vrlo dobra.
Samo što se epizoda 4 završila, a ja počeo da tražim neku knjigu da nešto pročitam pre spavanja, na prvom programu RTS-a, u emisiji Četvrtkom u 9, pojavio se lično kontekst - tj. Čeda Jovanović. Bilo je to must see. Odavno na srpskim televizorima nije bilo suvislije emisije o nekoj neuralgičnoj političkoj temi, toliko ni političke priče lišene standardnih laganja, mašćenja, vađevina, mrsomuđenja i proseravanja.
Čedomir je na samom početku izjavio da je gledao samo nekih 20-ak minuta druge epizode, u čemu ga potpuno razumem, jer da sam na njegovom mestu, ne bih gledao ni minut, ne, naravno, iz potcenjivanja prema seriji, nego zato što je dibidus besmisleno da onaj ko je uživo video ono što je video Čeda - gomilu visokoeksplozovnih govana koja čeka da neko (ko li, bože) uključi ventilator - sada sve to gleda u (nužno) razblaženoj video-formi.
Još je jedna bitna stvar isplivala iz hrpe govana u vili Mir. Jeste da su to i vrapci (mada ne svi) znali, ali značajno je što je Čeda javno obznanio da je veliki borac protiv Haškog suda, čovek čije je srce razapeto na Kosovu, Koštunica lično izdiktirao (a možda i otkucao) artijetinu koja je omogućila Miloševićev let u Holandiju. Sasvim razumljivo. On je imao računa. U stvari, jedini je on imao računa u tom računu bez krčmara.
