Piše: Svetislav Basara
V. V. Putin je onomad - navraćajući vodu na neku od svojih ukrajinskih vodenica - strogo, ali pravedno blagoizjavio da Rusija ni po koju cenu neće dozvoliti da se u „Donjecku ponovi Srebrenica“ i time eksplicitno priznao da se tamo dogodio genocid.
Čuvši tu vest, izoštrio sam pažnju, naćulio uši i stao da osluškujem eventualne reakcije Savskog Pojasa, Kitaj Goroda i Zvanične Megakasabe. Nisam, naravno, očekivao - nisam tolika budalesina - da će slavski, kitajogorodski i megakasabski telali kao guje ljute ciknuti da „nam je Putin zabio nož u leđa“, ali jesam očekivao raznorazne sublesaste vađevine, tipa „V. V. P. je u stvari mislio na varošicu Srebrenjic u Ingušetiji“. Međutim, ni mukajet. Mrtva tišina.
Ali je zato kao melem na ljutu ranu od Putinovog noža u leđima došao non-paper koji je regionalnoj javnosti uvalio stariji vodnik JNA Janez Janša, trenutno na funkciji premijera Slovenije, u kome je Janša - ostaće nepoznato u kom svojstvu i zbog kog qwrza Kraljevića Marka - izneo predlog da se BiH podeli po etničkoj osnovi i da svi budu „svoji na svome“, što će u prevodu reći - neki na kocu, neki na konopcu.
Dubara? Vrlo verovatno. Ali kad god se SV Janša pojavi sa nekim non-paperom - makar on bio i toaletni - neka se Jugoslavija brzo raspadne, a Janša profitira. EU je, naravno, promptno demantovala da je etnička podela njena ideja, ali, znate šta, Janša je ipak samo stariji vodnik, čisto sumnjam da sme uokolo i deliti non-papere, a da mu to nije naredio neki major.
Pre će biti da je to tzv. probni balon, iliti u ovdašnjem žargonu dubara, ubačena tako da se Vlasi ne dosete - a da bi se videlo kako će Vlasi reagovati - iz neutralne, euperizovane Slovenije. Achtung. Zar i prethodni pičvajz nije počeo u Sloveniji. Toj tezi u prilog ide i pitanje: „Možete li se vi mirno rastati?“, koje je slovenački predsednik federalnim, republičkosrpskim i entitetskim rogovima u vreći.
Pitanje je glupo. Ako u Briselu ne znaju - a podozrevam da i oni znaju - Pahor bi, kao poludomaći, morao znati da se BiH rogovi u vreći ne mogu ni sastati, kamoli rastati u miru.
Kitajgorodske reakcije su (bar javno) izostale, a zvanični Beograd se nije ni oglašavao. Zabavili se valjda o svom jadu, tj. o najnovijim srpskim podelama u Crnoj Gori.
Evo o čemu se radi. Nakon što su Mila Đukanovića pobedile u ratu, (pro)srpske stranke u CG su - sledeći Ćosićev aksiom - počele da gube u miru. Zdravko Krivokapić - čiji je munjeviti uspon iz anonimnosti radosno pozdravljen i u Kitaj Gorodu i u Euromahali (koja je čak raspisala poternicu, pardon konkurs, za srpskog Krivokapića) - jedva za nešto više od pola godine se srozao do izdajnika, Milovog čoveka, zapravo - ništa čoveka.
Razlog, tipično sprski, cinik bi rekao - pansrpski. Krivokapić je namerio - ili su mu možda namerili - da poštuje zakone i uredbe države čije vlade je postao predsednik, pak je srpskom div-junaku Leposaviću, zbog „javnog negiranja srebreničkog genocida“, poručio da podnese ostavku. Što ovome ne pada na pamet, jer se - i ovo je Ćosićev aksiom - Velika Srbija stvara tako što se urušava svaka država.
