Miodrag Majić, sudija Apelacionog suda
Bezakonje će se na kraju obrušiti na vlast
Veze sudija i političara su opasne, ne samo po nezavisnost pravosuđa već i po njih same. Jer, iako nije prijatno biti predsednikov neomiljeni sudija, neuporedivo je gore biti predsednikov omiljeni sudija, jednom kada se stvari promene
Tokom sistemske i uglavnom već okončane razgradnje pravne države, sudija Miodrag Majić je dao dijagnozu onoga što nam se dešava - za većinu građana priča o vladavini prava je „larpurlartističko drugosrbijansko mudrovanje od kojeg nikada nije bilo nikakve vajde“, jer se „ne maže na hleb“, niti se njome grade putevi. Na pitanje – šta sad kada su na to pristali i oni koji su dužni da obezbede vladavinu prava, pre svega pravosudni organi, odgovora: „Ništa. Jednom kada za to dođe vreme, moraćemo iznova da gradimo pravnu državu i svest građana o njenoj važnosti, raskidajući konačno sa postrevolucionarnim ideološkim nasleđem. Ili pak da nastavimo putem orijentalne despotije, ako nam je ovaj draži.“
Pre četiri godine ste u NIN-u izjavili da će se „pobuna dogoditi u pravosuđu“. Šta je pošlo po zlu (ili dobru) kada do toga nije došlo?
Mnogo toga je pošlo po zlu u prethodne četiri godine. Mislim da smo svi sada, barem delimično, svesni te činjenice. Кada sam govorio o pobuni u pravosuđu, mislio sam prvenstveno na masovnije nepristajanje sudija na položaj koji im je u autoritarnom društvu dodeljen. Reč je o ulozi činovnika - izvršitelja političke volje vladajuće grupacije. Pa ipak, iako je izvesno da nismo videli korenite promene, neke stvari su se dogodile. Pojedine sudije koje su ćutale su progovorile, neke druge koje je izvršna vlast gurala u najviša sudska tela nisu prošle, donete su i neke prilično kuražne odluke. Sve to, razume se, nije ni blizu dovoljno u situaciji u kojoj smo svedoci sveopšte društvene degradacije, ali je ipak stidljivi vesnik neminovnog procesa koji će se pre ili kasnije odigrati. Jednostavno, ovakvo pravosuđe je neodrživo.
Razlog zbog kog ste verovali da će se pravosuđe pobuniti bile su osude koje su pre suđenja u javnosti iznosili tadašnji premijer i njemu bliski ljudi kao „preporuku pravosuđu kako da postupi“. Da li su takve „odokativne“ presude pre suđenja postale praksa?
Nažalost, situacija u tom pogledu ne može sama od sebe postati bolja. Bezakonje se uvek razvija do tačke u kojoj ili bude savladano i zamenjeno zakonitošću, ili dovede do sloma na njemu građenog sistema. U prethodnom periodu dodatno je učvršćeno uverenje građana da nam nijedna institucija, osim institucije predsednika Republike, nije potrebna. Sada se više ni formalno ne pretvaramo da osim njega bilo ko, bilo šta značajno, ovde odlučuje. Tradicionalnoj potrebi većine ovdašnjeg življa za „čvrstom rukom” tako je udovoljeno. To se vidi u svim oblastima, počev od pravosuđa, preko zdravstva, pa sve do ekonomije i infrastrukture. Samo je jedan čovek taj koji uvek zna ispravni put. A istorija je prepuna primera društava koje je takav pristup koštao opstanka. Ono što je novi momenat je to da smo sada svedoci činjenice da se bezakonje obrušava i na samu vlast, koja ga je uvela kao jedan od principa vladavine. Poslednje afere u kojima svakodnevno isplivavaju novi momenti o povezanosti visokih državnih službenika sa ljudima iz kriminogenog miljea, najjasniji su podsetnik na to da su na duži rok ovakva društva neodrživa.
Čak i u doba Miloševića su postojale sudije koje nisu ćutale. Još 1996, u izjavi za javnost je sudija Vrhovnog suda Srbije dr Zoran Ivošević napisao: „Ne pristajem na zavisno sudstvo u kojem se sud bavi pranjem dnevne politike umesto da bude simbol pravne države.“ Zašto danas pristaju?
Ne treba ni tu biti idealista. I tada je većina sudija ćutala. Podsetimo da je, pre promena, tadašnje društvo sudija imalo nekolicinu članova koji su zbog članstva bili i razrešeni, a da je nakon petog oktobra naraslo na udruženje od gotovo dve hiljade članova. I sudije su konformisti, povremeno i preletači. Međutim, u vreme Miloševića je bilo više onih koji su bili spremni da se suprotstave. Postojalo je uverenje da su promene, nakon višedecenijskog jednopartijskog modela, nakon ratova i bede, ipak moguće. Danas su i ljudi u pravosuđu, baš kao i građani, razočarani i defetistični. Sa druge strane, imate generacije mladih koje su shvatile da su ne posvećenost i stručnost, već poltronstvo i veze, najbolji način za karijerno napredovanje. Vide i oni da su vodeće sudije u zemlji prijatelji i poznanici predsednika. Ugledaju se na sopstvene principale koji ih upozoravaju da „ne talasaju”, dok ih sa skupštinske govornice poslanici upozoravaju da je jedino bitno da ne budu kao sudija Majić. Zbog toga se odlučuju pre za članstvo u GONGO udruženjima i apologetiku nego za sudijski aktivizam koji bi doveo do promene stanja. Ne treba zaboraviti ni to da je najveći deo najkvalitetnijih ljudi, a time i pravnika, otišao odavde. Među njima su mnogi koji bi, siguran sam, ponovo bili oni koji ne pristaju i koji postaju simboli pravne države, ali smo ih oterali. Uprkos svemu tome, i dalje verujem da bi promena kursa pravosuđa koja bi došla sa njegovog vrha, pokrenula mnoge od kolega koje sada ušuškane u kabinetima gunđaju. Međutim, na ovakvu promenu očigledno ćemo morati još da pričekamo.
Intervju vodila Sandra Petrušić, Foto Dalibor Danilović
Opširnije u štampanom izdanju NIN-a od 8.4.2021.
