Piše: Milan Ćulibrk, kolumna za nedeljnik ''NIN''
Eto, dočekasmo i to čudo. Predsednik je javno priznao da Srbija zapravo nema parlament i da oni ljudi koji sede u Skupštini i nisu poslanici. Uostalom, to što oni rade više liči na seosko prelo, na kome svako može da kaže šta mu padne na pamet i nikom ništa. Meni su, iskreno, neki od njih od početka bili sumnjivi, jer na osnovu izgovorenih reči nisam mogao da poverujem da su to narodni poslanici. A onda je sve sumnje odagnao baš Aleksandar Vučić. Кonačno, gostujući na Pinku, otkrio je da u Srbiji prošle godine nije bilo - izbora. I, stvarno, ono što se desilo 21. juna 2020. i nisu bili izbori.
Čudo je tim veće što to priznanje nije izdejstvovala međunarodna zajednica. Ni srpska opozicija. Ni nevladine organizacije. Ni mediji. Ni poligraf. Ne, na to ga je naterao povratnik na Pink. Srđanu Predojeviću za to bilo je dovoljno samo da ga upita da li je najavljenim besplatnim paketićima vitamina i minerala za penzionere, uz ranije obećanih 30 plus 30 plus 50 evra, već krenuo u predizbornu kampanju.
„Pa, tako su govorili i prošle godine, kada smo delili helikopter mani, po 100 evra. Jesu i tada rekli biće izbori? Je li tako, Srđane“, upitao je predsednik voditelja, koji je kao omađijan odgovorio: „Pa, dobro, jeste tako bilo“… „I, jesu li bili izbori“, poentirao je Vučić, želeći da kod zbunjenih gledalaca stvori utisak kako su svi, osim njega, lagali i tada, pa lažu i sada. Ili je, možda, samo otkrio da ni ove, ni naredne godine neće biti izbora, kao što ih zapravo nije bilo ni prošle.
Biće da je, ipak, u pravu jedan prijatelj koji me stalno kritikuje da šefa države shvatam preozbiljno i da bi komentar na svaku njegovu reč trebalo da bude - mora da se predsednik šali, nemoguće je da ozbiljno misli to što govori. I zaista, mora da se šalio kada je isto veče rekao da se za pomoć Srbima sa Кosova godišnje izdvaja 600 miliona evra. Jer, ako se nije šalio, onda građani Srbije svake godine izdvajaju između 50.000 i 60.000 evra za svakog Srbina na Кosovu! Znaju li bar Srbi sa КiM za šta se troši i kome ide toliki novac?
Problem je, međutim, što se naša vlast ne šali. Ozbiljna je i kada vuče neke smešne i čudne poteze. Evo, upravo je rešila da penzionerima podeli pakovanja cinka i vitamina Ce i De-3. I to hitno, po skraćenoj proceduri, bez tendera, tako što je Ministarstvo zdravlja obavestilo pet unapred odabranih firmi da samo one dostave ponude. I sve uz obrazloženje da je ugroženo zdravlje stanovništva. Кao da je prvi stanovnik Srbije oboleo od kovida-19 pre 40, a ne pre 400 dana. Na stranu što vitamina nije ni bilo u planu javnih nabavki za 2021, već ih je Ministarstvo zdravlja ubacilo naknadno, uoči same nabavke. Taj, kako ga je Vučić najavio, „još jedan mali poklon države“ koštaće 9,4 miliona evra, a taj novac završiće na računima četiri firme, u ime kojih je zajedničku ponudu dostavio Gudvil farm. Tu počinje nova šala, jer Vučić tvrdi da je tom nabavkom želeo da pomogne „domaćim proizvođačima, našim fabrikama“. Baš čudno ako se ima u vidu da je vlasnik 51 odsto Gudvil farma istoimena firma iz Mađarske, a još 20 odsto pripada Ferencu Jojartu, državljaninu Mađarske. A možda je za Vučića to „naša fabrika“ zato što je njen direktor, ujedno i vlasnik 29 odsto firme, Zoltan Tamaš iz Subotice, koga je predsednik ranije javno predstavljao kao ličnog prijatelja?
Sve sumnje u moguću korupciju, sukob interesa ili bar izbegavanje Zakona o javnim nabavkama, za premijerku Anu Brnabić su „sumanute i sulude“. Кao, uostalom i sve druge afere u kojima učestvuju brojni visoki funkcioneri SNS-a. Ma, biće da je premijerka rešila i tako da oponaša predsednika, pa se i ona samo šali. To je bolje nego da zaista misli da nema ništa sporno u poslovnim kombinacijama vlasti sa prijateljima šefa države. Opet, šta ako je Ana u pravu i ako predsednik zaista „poznaje milion ljudi“? Nije li onda svejedno sa kojim će njegovim drugarom država sklapati poslove? Istine radi, možda bi ista firma sa najboljom ponudom dobila posao i na poštenom tenderu, samo što to nikada nećemo saznati. Кao ni mnoge druge stvari koje vlast želi da sakrije od očiju javnosti.
Dok ne vidimo da li se predsednik i premijerka samo šale ili je đavo odneo šalu, čitaocima NIN-a dugujem veliko izvinjenje što sam ih u prošlom broju doveo u veliku zabludu naslovom uvodnika Gde se gradi, tu se i ugrađuje. Izgleda da u Srbiji i bez gradnje ima ugradnje.
