Ljubomir Živkov, kolumna za portal Istinomer.rs
Nije li nužan i štaviše hitan moratorijum na pravljenje novih spomenika? Makar na dve godine, ako vlastela nema strpljenja da sebri ozdrave i da naša bleda mati dođe k sebi?
Kako se ko seti nekog despota, tako ovome nikne spomenik, a kad se neko priseti despota koji već ima spomenik, onda mu naša država, koju po moemu nema ker za šta da ujede, napravi još jedan! Izlazim juče iz kuće, zastanem na vratima, čujem da despot Stefan Lazarević dobija još jedan spomenik, iz dleta akademika Arsića Basare, neko je spočitnuo umetniku da čak i po zakonu, mada ja ne znam kojem, ne može ista ličnost da se ukaže dvared u istom gradu, ne može da ima dva spomenika, što je vajar smesta izvrgao ruglu, ko to kaže, ne dva, nego stotinu i više spomenika zaslužuju neki ljudi… Tako je, akademiče, tak se kliče: Nikola Tesla, sedamnaest spomenika u Beogradu, Draža Mihajlović osam, Nikolaj Velimirović jedanaest, russkii car’ Nikolai svega četiri…
Rukavišnjikov je verujem bio zauzet u nekoj drugoj pravoslavnoj zemlji, pa je posao oko zapostavljenog despota pripao domaćem umetniku, a možda je Rukavišnjikov bio u konkursnoj komisiji koja je izabrala Arsića Basaru, kao što je Arsić Basara povodom pamiatnika Velikomu zhupanu glasao za Rukavišnjikova, ni o jednom spomeniku vlast nam ne polaže računa, naš akademik ne zna koliko spomenik košta, ali za razliku od Rukavišnjikova zna koliko je njemu za njegovu ideju i ukupnu utrudbu plaćeno, dvadeset hiljada, na primer, evra, tako reče vajar.
Pa nije ni skupo, ako se odlučimo za stotinu spomenika despotu, ruke će nas doći dva miliona, na primer, evra, a materijal će biti sav iz domaćih izvora, nećemo platiti transport ni carinu, neka cveta hiljadu, a ne stotinu spomenika, gospodine Arsiću Basara, vi ste Maov besmrtni slogan o hiljadu cvetova koji treba pluralistički da cvetaju po carstviju njegovom samo pretočili u mermer, bronzu i druge vajarske materijale! Da se ja pitam, što naravno da nije slučaj, niti će ikad biti, akademik Arsić Basara morao bi da napravi besplatno spomenik, jer je kao akademik doživotno preplaćen, kao i ostali njegovi umalo ne rekoh saučesnici, pa je dao intervju, akademik, u kojem govori o teškom položaju vajarstva i samih vajara, koga je briga za to, umetnošću se svak bavi na vlastitu odgovornost i na sopstveni rizik, niko nikome ne jamči da će njegova umetnost biti komercijalna, ili da će je država prepoznati i finansirati!
U Almodovarom filmu “Vrati se” Penelope Kruz doslovno navodi, samo na španskom, moju uzrečicu, kojom sam se ja mojim ukućanima popeo na glavu: “Pako, mi smo siromašni i tako ima i da živimo”, jer se Pako, koji i ne traži posao, zanima je li mu žena, koja se vraća umorna nakon radnog dana, donela šest konzervi piva, ali nema u vrhu naše države nikoga ko bi izgovorio ovu ne odveć duboku, ali prikladnu, razboritu misao, jasnu u njenoj očiglednosti: vlastela se, naprotiv, raduje plakatima koje će poslati svim turističkim agencijama na ovoj oboleloj kugli, gde je raspojasani turizam, ah, morao malo da obori plovak: “Dobrodošli u zemlju spomenika, u zemlju koja je muzej pod vedrim nebom!”
Rukavišnjikov se možda i odmara, sakuplja snagu i vdohnovenie za beogradski park koji je kail da nam uredi po svoemu, pa šta košta da košta, što se Arsića Basare tiče, već je dao ideju našim gospodarima, da podižu ne dva nego stotinu i više spomenika po glavi velikana: ako je neko stvarao našu državu (kao da je država nešto čime se iole tankoćutan pojedinac igde diči!) zašto mu za svaku godinu od njegovog postignuća do danas ne bismo podigli po jedan spomenik?
Napokon, zašto ne obnoviti tradiciju koju pamtimo za vreme Tita, zašto živome vladaru ne podići spomenik, ne jedan, ili dva, nego onoliko koliko zaslužuje?! Vučić na konju, Vučić na kamili, Vučić kao Laokoon, Vučić sa navijačkim šalom, na rukama Delija, Vučić sa špricem zabodenim u levu mišicu, Vučić okružen saradnicima kao Guliver među Liliputancima, pa kao Mislilac, igra šah sa Stefanovićem, ako bivši ministar policije i dalje bude bio istorijska ličnost, ili možda kako ovoj drevnoj igri podučava Anu Brnabić: “Kad si savladala jezik, naučićeš i šah!”, uklesano da bude ispod ove trodimenzionalne ode mudrosti… Kakvu mi istorijsku distancu čekamo, ako je jasno da smo savremenici najveće istorijske ličnosti koju je Srbija ikad imala. Institut u Torlaku da već sada ponese ime svoga obnovitelja i preporoditelja, i to na dan kad prva bočica naše vakcine bude zapušena i okovana onim obručem od tankog metala!
Da mi je latinski malo svežiji i bolji, parafrazirao bih pokojnog Katona, jer ja na SANU gledam kao senator na Kartaginu: Ceterum censeo Academiem esse delendam. (Možda, tako nekako.)
