Ljubodrag Stojadinović, tekst za Peščanik.net, 23.4.2021.
Ćutljivi komšija, stariji čak i od mene. Drži se dalje od ljudi. Nema nikoga osim sitnog kučeta nepoznatog porekla. Ne odgovara na pozdrave. Niko ne zna gde su mu oni koje je imao. Njegova stvar.
Juče je zastao: Stojadinoviću, imaš li minut vremena.
Rekoh da imam mnogo više. Bar se nadam.
Evo ja sam tu zapisivao neke svoje misli. Pa ako nešto vredi…
Uzeo sam papire ispisane čistim rukopisom. Komšija je otišao, ne potrošivši onaj minut.
Piše u zaglavlju: Beograd, Srbija. April 2021. A naslov: Zašto me je sramota.
Pa ovde prenosim skoro doslovce, kako piše, uz neka skraćenja i neznatne stilske intervencije.
Mnogo godina, kad nemam druga posla, uzimam plajvaz, i opisujem svoj život. Sramota me je da neko to nađe, ne valja ništa, spaliću kad osetim da je vreme.
Stidim se što sam ovde, sve što sam voleo nekako je pokrio sram. Svi moji su to videli pre mene: žena je umrla prerano. Mislim se nešto da je za bilo koga rano da umre, mada i nije. Svako umre kad mu dođe. Nije me sramota što smo bili sirotinja, žalim što joj nisam pružio više, kajem se zbog toga. Činio sam sve što sam mogao, ali to je bilo malo.
Deca su daleko odavde, javljaju se, pitaju me šta mi treba, ne treba mi ništa. Zovu me da idem tamo gde su oni. Ne umem da letim niti da plivam, volim da hodam. Ako može peške, otišao bih i ja, bilo gde.
Da mi nije kasno, to jest da sam mogao da krenem ranije, a mogao sam, otišao bih negde. Ne znam gde je to, vuče me nešto što nije ovo. Jer me je sramota da budem ovde, kako da kažem, nisam pri pogodnim rečima da opišem zbog čega.
Nekada sam živeo, a sada ne. Ljut sam na sebe što više ne umem, čitam da stariji ljudi postanu prgavi i ne vide ono što je dobro, vreme čini svoje, tako kažu. Ja sam umeo da se radujem sa mojima. Sve sam činio da deca imaju sve, ali mi je na savesti da su rasli u oskudici. Pa sam se nadao da idu bolja vremena, uvek su tako obećavali. Sramota me od mene, verovao sam u sve dok nisam postao onaj koji nije ni za šta.
Bio sam nastavnik u osnovnoj školi, ne znam jesu li ta deca od mene nešto naučila. Učili smo zajedno o otadžbini koja se voli više od svega pa i od sebe. A sada ničega nema.
Ne žalim se i ne tražim ništa, ni od koga. Deci sam zabranio i da pomisle da mi šalju pare. Ali me je sramota od moje nastavničke penzije. Ništa mi nije učinila, kakva je takva je. Toliko sam vredeo, da sam više, više bi i bilo. Da ne ispadne da kukam, ali da kažem cifru, toliko je, ne mogu da lažem: 28.154,00 RSD.
Ne znam zašto me je sramota od toga, više me je stid od mene. Ne smem da kažem da mi fali bilo šta. Možda mi je potrebno bar još malo, ali to je što je. Kad je predsednik oduzimao penzije, meni nije, pa se osećam loše što sam bio povlašćen među tolikim narodom.
Razboleo sam se i jedva sam pretekao. Ali, umrla je doktorica koja me je primila. Žao mi je, voleo bih da sam otišao umesto nje. Sramota me je što sam ja ovde a ona nije.
Sramota me je od stalnih laži onih kojima sam verovao. Stidim se sebe što sam verovao, i što skoro ništa ne znam o tome šta se dogodilo sa mojom zemljom.
Slušam direktora koji prima 30.000 evra mesečno, to je, uzeo sam plajvaz pa izračunao, oko 140 mojih penzija. Šta čovek radi sa toliko mojih penzija? Sramota me je da ima ljudi koji vrede 138 puta više nego ja.
Sramota me je da slušam premijerku koja slabo razume šta govori.
Sramota me je od predsednika. Njega nije ni od čega, a mene je od svega. Sramota me je pred svetom, ali i pred sobom, stid me je zemlje gde takav može da bude predsednik, i zato bih hodao odavde negde da mi nije kasno, i da imam gde.
Mene su i u školi i u vojsci učili kako se voli zemlja, nekada sam se i zakleo. Ne znam čiji sam ja, odakle potičem i šta je sve ovo? Zašto sam nespokojan i zastrašen, zbog čega ne osećam ništa prema svojoj otadžbini. Ni ona ništa ne oseća prema meni. To što mi ona radi, nije ljubav.
Sramota me je što nisam ispunio onu zakletvu da ću braniti svoju zemlju pod okupacijom. Živim zarobljen, stidim se što se još nisam pobunio.
Suviše sam slab, sramota me je od ovih koji nisu a pustili su da moja zemlja postane javna kuća. Odatle nam svodnici i bludnici govore o moralu i osuđuju one koji su ih zatekli u orgijanju za dobro otadžbine.
Sramota me je što je samo mene sramota.
PS: koautor ovog teksta nije želeo da navedem njegovo ime.
