 |
| Ekološki ustanak u Beogradu, 10. april 2021, foto: Peščanik |
Vesna Rakić Vodinelić, tekst za Peščanik.net, 13.4.2021.
Ovo je jedna od najčešće citiranih rečenica pisma/govora poglavice Sijetla, nezaobilazno, ali samo retoričko pitanje u gotovo svim ekološkim udžbenicima širom sveta. Jer, mogu se kupiti i kupuju se. Iako se mora razumeti da ovo pismo ili govor zapravo nisu autentični, što je, može se reći, dokazano (W. S. Abruzzi, The Myth of Cheif Siettle, Human Ecology Forum), ma ko da je bio autor, ne može se osporiti autentičnost osećaja da je čovek naneo nepopravljivu štetu svojoj okolini i da zbog toga (ipak) žali, sve dok ga ne savladaju drugi, jači nagoni, na primer pohlepa.
Pismo-mit je ne samo ekološko, već i političko, jer poglavica starosedelačkog naroda Amerike piše velikom belom poglavici u Vašingtonu: „Indijanci vole zvuk vetra. I miris povetarca osvežen popodnevnom kišom. Najveće blago crvenog čoveka je vazduh. Sve živo deli isti dah – životinja, drvo i čovek. Svima je taj dah potreban. Beli čovek kao da ne opaža vazduh koji udiše. Poput nekog ko je dugo na samrti, ne oseća smrad. Prodamo li vam zemlju, morate se setiti da je i vama vazduh dragocen.“
Pismo-mit je takođe ekocentrično zato što pridaje podjednaku vrednost čoveku i njegovom prirodnom okruženju: „Moraćete da učite svoju decu isto kao što mi učimo našu – da nam je zemlja majka. Šta snađe zemlju – snađe i njenu decu. Pljuje li čovek na zemlju – pljuje na sebe samoga. Zemlja ne pripada čoveku – čovek pripada zemlji. Sve je u međusobnoj vezi, kao što je porodica krvlju sjedinjena. Sve je povezano. Nije čovek tvorac razboja života, već je samo vlakno u njemu. Što učini sa razbojem – čini sa sobom. Čak ni beli čovek čiji bog istupi i govori sa njime kao prijatelj sa prijateljem, neće izbeći zajedničku sudbinu. Možda smo ipak braća. Videćemo!“
Naredna nezaobilazna epoha ekološke ideje zasnovane na ekocentričnom konceptu, nastupila je u 70-im godinama prošlog veka objavljivanjem knjige Kristofera D. Stouna (Christopher D. Stone), pod naslovom Should Trees Have Standing? Towards Legal Rights for Natural Objects (Da li drveće treba da ima pravnu sposobnost? Ka subjektivnim pravima objekata prirode). Objavljena je prvi put 1972. godine. Stoun kroz istoriju prava prikazuje pravni status čoveka, gde su neki ljudi (žene, maloletnici, pripadnici manjina, o robovima da se i ne govori) i to do pre nepuna dva veka, imali više pravni položaj stvari nego ljudi. Pravno neurastenični i kolebljivi (ali ekonomski ipak objašnjiv) tretman ljudskog bića, kulminirao je priznavanjem pravnog subjektiviteta svakom čoveku. Samim tim, čoveku su priznata politička i građanska prava. Čovek je pravni subjekt, sve ostalo su pravni objekti, koje čovek ima ili nema. Kad ih ima, gospodar je, sve do uništenja objekata svojinske vlasti. To Stounu nije bilo ni etično ni logično. Ako se pravni položaj čoveka promenio, zašto se ne bi promenio pravni status prirodne okoline i njenih bitnih elemenata – vode, vazduha, tla? Zašto bi bio nemoguć pravni konstrukt kojim bi se prirodi i elementima okoline priznao pravni subjektivitet i potreba da se interes njihovog opstanka izrazi kroz njihova prava po sebi, budući da imaju istu vrednost kao što je ima i čovek, što dokazuje njihova neraskidiva povezanost? Stoun je dokazao argumentima ne samo da je takav pravni konstrukt moguć, već i da je potreban. Predložio je da se, umesto do tada vladajućeg antropocentričnog koncepta ekološkog prava, u zakonodavstvu, doktrini i sudskom tumačenju razvije ekocentrični koncept (detaljnije o ovoj argumentaciji pisala sam u tekstu pod naslovom Should Trees Have Standing? na ovom sajtu). Međutim, ekološko pravo i međunarodno i unutrašnje nije se odmaklo od antropocentričnog koncepta, koji čoveku priznaje vladavinu prirodnim okruženjem, a ograničenja te vladavine postavlja samo u meri u kojoj neograničena vlast ugrožava čoveka samog, onog koji sad postoji, kao i očekivana prava budućih generacija ljudi. Trideset godina posle svog pionirskog pravnog i etičkog pokušaja, Stoun je u tekstu Is Environmentalism Dead? (38 Environmental Law 19, 2008), priznao poraz ekocentričnog koncepta u pisanom i primenjivom pravu, nadajući se da se preokret može očekivati od ekološki obrazovanih građana, pre nego od država.
Takvi građani okupili su se nedavno pred Skupštinom na ekološkom ustanku i izneli svoje zahteve.
A država? E pa država, ovog puta u liku premijerke Brnabić, nije umela da odgovori, čak ni antropocentrički.
Za državu, ovaj skup je bio „politički“, a ne ekološki. Naravno da je bio politički. Ta, pravo na zdravu životnu sredinu je jedno od ljudskih prava, zajemčeno članom 74. Ustava, isto kao i pravo okupljanja (čl. 54. Ustava). Zašto ne bi bio politički? Ljudi smo, gospodari životne okoline, imamo pravo da se okupimo i protestujemo. I da istaknemo zahteve da tu okolinu zaštitimo od države, a i od nas samih. Ne, država smatra da ne sme biti politički. Samo vladalačka hunta i njihove sluge imaju prava na politiku. Ostali nemaju prava, samo obavezu pokoravanja. Posle svega, premijerka koja ponosno nosi (valjda) bakalaureat nečega inostranog, ne uspeva da dobaci čak ni do antropocentrizma.
Za državu, ovaj skup je bio „primer nepoštovanja i neodgovornosti“. Zašto? Zato, reče država, što većina nije nosila maske. Nije istina. Većina jeste nosila maske, bila sam tamo, videla sam, a bilo je i kamera. Povremeno su maske smicane sa lica, na dovoljnoj udaljenosti, da bi se popila voda, popušila cigareta ili nešto pojelo. Dok je sama država, sa predsednikom i ministrom finansija, na nedovoljnoj udaljenosti i bez vidljive, makar smaknute maske, jela i pila. Posle svega, premijerka ne može da pojmi da hinjeno veseli međuobrok ne dobacuje ni do paradržavničkog bontona.
Državi nije jasno, štaviše, ona se čudi čemu ovaj skup. On je, naime, po državinom tumačenju, nepotreban zato što je ona, država, nedavno donela Zakon o klimatskim promenama, a u toku je rasprava o izmenama Zakona o prirodi. Neka samo nastavi sa čuđenjem država u kojoj to što je zakon donet nikako ne znači da će biti i primenjen, jer da ima takve garantije, premijerka-glasnogovornica države nikad ne bi bila to što jeste, a njen zamenik dr Nebojša Stefanović ne bi bio to što jeste, već za početak, svedok u jednoj krivičnoj istrazi. Posle svega premijerka, iako u drugom mandatu, ne razume da doneti zakon nije isto što i primeniti ga, jer primena ovde ne zavisi od snage zakona, već od volje njenog Gospodara i Mentora. Čija se ne poriče.
Još reče država: „Do kraja godine kreće izgradnja 27 postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda u 27 lokalnih samouprava u Srbiji“. Kreće, dakako, kreće, a završena kad bude, zemlja Srbija će biti smanjena za hiljade pravnih subjekata, gospodara prirode i produkata sopstvenog i državinog otrova i smrada. Posle svega, premijerka neuspešno glumi da ovde postoje neke samouprave, a smrad i otrov, ta to je prosto bes narodnih neprijatelja.
Tako, a i još koješta je (blago)glagoljala premijerka povodom protesta zbog državne prodaje vazduha, topline zemlje, zemlje same, vode. Što bi rekao poglavica Sijetl: Možda smo ipak braća. Videćemo.
Ne, ipak nismo sestre. I nikad nećemo biti.
