Piše: Teofil Pančić, kolumna za portal ''Slobodna reč''
Svake godine, sredinom marta, ponavlja se isti ritual oplakivanja: manje Zorana Đinđića, više zemlje koja je ostala za njim, i svih nas, koji tu zemlju nastanjujemo, uglavnom ne znajući zašto i kako, pošto nikako da je zadovoljavajuće „osmislimo“. A nekako nam se čini da je baš Đinđić imao ideju šta da (se) radi s njom, i da je bio na putu da to i ostvari.
Ove se godine „zgodno“ namestilo da je u pitanju osamnaesta godišnjica od atentata na premijera, pa se neko vispren dosetio da to proglasi „punoletstvom“. Ljudi rođeni pre osamnaest godina zaista stupaju u punoletstvo, ali nije baš jasno da li (i kada, i kako) atentati mogu da postanu punoletni, i da li sa sticanjem tog punoletstva stiču i neka posebna prava i odgovornosti?!
Kako god bilo, ništa se drugo osim tog virtuelnog punoletstva nije u međuvremenu promenilo. Đinđićevi politički suparnici sa desnog krila stekli su vlast ni godinu dana nakon njegove smrti, pa je na prilično razoran način ispustili, da bi potom, posle nekoliko godina bledunjavog interregnuma, na tron zaseli njegovi direktni politički neprijatelji, oni koji su mu još devedesetih bukvalno radili o glavi (od kojih se, ne jednom, morao sklanjati u inostranstvo). A na tron su zaseli da na tronu i ostanu: pre svega tako što su u međuvremenu dekomponovali i praktično uništili celu političku scenu u svom njenom ideološkom spektru i rasponu, načinivši od njenih ostataka ili otužne satelite svoje samovolje, ili nemoćne (te bezidejne i konfuzne, što je mnogo gore) suparnike u igri bez najelementarnijih faktora ravnopravnosti.
U tom, dakle, stanju Srbija dočekuje „punoletstvo atentata“. Đinđićevi stvarni i ozbiljni politički i ideološki protivnici do te su mere trijumfovali, zavladali i razbaškarili se po svakom gradu i selu Srbije da odavno već nemaju potrebu da o čoveku zbog čije su nasilne i tragične smrti mnogi od njih otvarali šampanjac, danas kažu bilo šta negativno. Naprotiv, u toku je diskretna i oprezna, ali nesumnjiva aproprijacija njegovog lika i dela, a još više njegove politike, koja se prikazuje kao neka vrsta preteče, ili generalne probe, politike koju – mnogo uspešnije, dakako! – sada sprovodi naš Poslednji Veliki Vođa, onaj koji je u sebi kanda ujedinio sve dobre strane austrougarskih, srpskih i jugoslovenskih krunisanih vladara, te druga Tita i Zorana Đinđića (a šapatom će se, samo za ljubitelje, dodati i: Slobodana Miloševića) i utoliko je, blago nama, sinteza naše inače pomalo iscepkane i posrnućima sklone istorije.
Ovakvo groteskno falsifikovanje i istorije i sadašnjosti ostavlja ukus pelina u ustima, ali s druge strane, kad dobro pogledate, šta bi ih moglo sprečiti u tome? Jer govorimo, nota bene, o ljudima koje nikada ništa iznutra ne sprečava u bilo kojem nepočinstvu: dakle, ako nema faktora spolja koji će ih držati pri koliko-toliko zakonitom i normalnom političkom ponašanju, onda zaboravite na bilo kakvu pristojnost i osnovni red u društvu kojim takvi kakvi jesu upravljaju.
Šta god mislili o ubijenom premijeru i njegovom nasleđu, činjenica je da njegova politička, pogotovo „vladarska“ epoha, niti je potrajala dovoljno dugo, niti se iole zadovoljavajuće „ukorenila“ da bi se moglo očekivati da Đinđić ostavi nesumnjivo i sasvim konkretno nasleđe koje bi onda bilo jako teško, ako ne i nemoguće, ukloniti iz samog epicentra srpke politike u XXI veku, a kamoli konkretne „naslednike“ koji bi s koliko-toliko prava mogli za sebe tvrditi da nastavljaju gde je on stao i gde bi on produžio, i na osnovu toga očekivati adekvatnu glasačku poršku. Bila su bar dvojica političara, Đinđićeva bliska saradnika, koji su pokušali da grade svoje karijere nakon atentata, i svoje novoosnovane stranke, na eksploatisanju „delegirane harizme“, to jest na permanentnom pozivanju na Đinđića (oni bi rekli „na Zorana“, što je u delu javnosti odavno postalo slabim manirom lošeg ukusa, kako to već biva sa neprimerenom intimizacijom u kojoj se zapravo sebi podiže virtuelni rejting). Obojica su nisko pala, a da nisu prethodno čestito ni poleteli. Jedan od njih toliko se ugruvao da je postao simbolom grandioznog samourušavanja usled gotovo farsičnog odsustva mere i sposobnosti samopercepcije. Na marginama „građanske“ javnosti, doduše, postoji poneki pojedinac ili grupica koji se u svakoj prigodi ritualno pozivaju na Đinđića i stalno bajaju kako je on, otprilike, bio naša „jedina šansa“, a onda smo ga mi (ko to „mi“?), eto, upucali, i sada s razlogom ispaštamo, i tek ćemo ispaštati. Takvo kukumavčenje ne samo da je direktno protiv ama baš svake političke misli i prakse koja bi se mogla nazvati „đinđićevskom“ (jer diletantski divinizuje izuzetnog, parabožanskog pojedinca, kao da on nastaje, razvija se i deluje u istorijskom vakuumu), nego i – pa makar i iz „dobre namere“ – falsifikuje misaoni i politički profil samog Đinđića, koji je bio mnogo složeniji, pa i kontroverzniji, od slike koju o njemu danas stvara lažna „ožalošćena porodica“.
Kad se podvuče crta, biće da tzv. punoletstvo atentata nije donelo i „punoletniju“ refleksiju društva, odnosno političkih i intelektualnih elita, na to šta je Srbija imala kroz Zorana Đinđića, i šta je njegovim ubistvom izgubila. A kamoli koja je to tačno „đinđićevska“ vertikala koja bi Srbiju vodila kroz nekih drugih i drugačijih osamnaest godina, samo da se nije dogodilo ono što se dogodilo, odnosno, da se dogodilo štošta što se nije dogodilo – gde bi sam tragični čin atentata bio tek prvi u nizu ne-događaja. Možda ćemo za osamnaest godina biti bolje sreće: kao i neki pojedinci, tako i neka društva sporije sazrevaju, zašavši u duboku sredovečnost bez prave slike i svesti o sebi i drugima.
