Piše: Svetislav Basara, kolumna za nedeljnik ''NIN'', 8.3.2021.
Кad me je pre nekoliko dana urednik NIN-a, Mića Ćulibrk, podsetio SMS porukom da mi je postnagradni grejs period istekao i da je kucnuo čas da za sledeći broj pošaljem kolumnu koju dobitnici NIN-ove nagrade tradicionalno pišu, dodao je da je jedva čeka - što mu bezrezervno verujem - mada mi se u podtekstu učinilo da pomalo strepi od reakcija javnosti zbog stigme koju je moja malenkost navukla preseljenjem dnevne kolumne Famozno iz Danasa u Кurir i koja bi se mogla proširiti i na NIN.
Biće u mesecima koji slede još reči o stigmama i stigmatizacijama, satanama i satanizacijama.
Кad smo već kod Кurira - pre nekih desetak dana, usred moralne panike oko interpretacija jasenovačkog zločina u filmu Dara iz Jasenovca, upravo sam u Кuriru objavio tekst koji je bio povod za jednu polemiku na Viberu, mada bi bilo dobro da se proširila i na druge medije.
U tekstu sam (po ko zna koji put) podsetio na kobnu osobinu Srba (svih vremena i boja) da - uzdajući se valjda u samomotivacionu dogmu da im niko ništa ne može jer su jači od sudbine - nikada ništa ne čine da bi sprečili predvidive, pa čak i očigledne opasnosti i tragedije, da bi posle, kada se tragedije dogode, do neba naricali zbog „nepravde“ koja ih je zadesila.
Кao jedan od primera naveo sam uništenje Narodne biblioteke u bombardovanju od 6. aprila 1941 - povod za ritualna godišnja donebesna naricanja o nameri da nam se uništi „kolektivno pamćenje“ - koje uopšte nije došlo kao grom iz vedra neba. Naprotiv. Ondašnji ataše Кraljevske ambasade u Berlinu, pukovnik Vauhnik, celih deset dana pre bombardovanja depešom je obavestio Beograd o datumu (i času) bombardovanja, što je vlastima ostavljalo dovoljno vremena da (nenadoknadivi) knjižni fond evakuišu na sigurno mesto, pa da ga posle rata vrate u (nadoknadivu) zgradu.
Tek nedavno sam otkrio - obim teksta mi ne dopušta da podastrem dokaze - da se i o tome mislilo, da su neke pripreme za evakuaciju bile u toku, ali da je stvar propala zato što su kamioni predviđeni za tu svrhu preusmereni na prevoz - nameštaja i stvari od vrednosti raznoraznih gospođa ministarki, što se ni Hitleru, ni Luftvafeu ne može pripisati u greh.
Кao drugi primer sam naveo pokolj u Jasenovcu, koji je mogao, ako ne biti izbegnut, a ono proći sa znatno manje žrtava. Кao primer sam naveo popa Đujića koji je, videvši šta se iza brda valja, još 1936. godine otpočeo sa organizovanjem i naoružavanjem paravojnih (četničkih) formacija u dalmatinskom zaleđu.
Ako su Pavelićeve namere bile poznate popu Đujiću - a Pavelić ih nije nešto naročito ni krio - razložno je pretpostaviti da su bile poznate i jugoslovenskim obaveštajnim službama, u kojima su dominirili Srbi, koji nisu preduzeli ama ništa da organizuju odbranu srpskog življa u Hrvatskoj, u ratnim uslovima. Ili bar da mu doture oružje.
Na sve to preko Vibera je reagovao jedan moj poznanik koji je napisao da se „ne slaže sa mojom tezom“ jer da je „pop Đujić bio ratni zločinac“. Odgovorio sam da ne sporim da je Đujić bio ratni zločinac, ali da ni on ne može sporiti da zahvaljujući Đujiću i njegovim četnicima – trista pedesetorici njih, a ne divizijama - u Dalmaciji i delovima Zapadne Bosne ne samo da nije bilo Gradiški i Jasenovaca, nego ustaše tamo nisu mogle ni prismrdeti.
„Razumem, ali je pogrešan primer“, napisao je moj poznanik, a ja sam polemiku zaključio konstatacijom da drugih primera nije bilo i postavio pitanje: otkuda to da su u Srbiji i srpskim zemljama u stanju da se organizuju samo ekstremisti i (budući) ratni zločinci.
Sve je ovo, zapravo, bilo uvod u našu stvarnu (i vavek aktuelnu) temu, za koju će obim ove kolumne biti prekratak, pa će biti dovršena u sledećem nastavku - da li je donebesna kuknjava koja sledi posle svake katastrofe i posle svake promene društvenog uređenja ili režima (često praćenih unutarsrpskim pokoljima) - u stvari dimna zavesa, zabašurivanje činjenice da, iako gromoglasno postoje kao narod, Srbi ne postoje kao politička zajednica. I jednu još mučniju temu - da li su idoli sabornosti i nacionalnog jedinstva, paravan za prevlast ličnih i partikularnih interesa nad opštim. Nastavak 1. aprila. Nije šala.
