Piše: Svetislav Basara
Stranka slobode i pravde, Pokret slobodna Srbija, Parlament slobodne Srbije... Nabrajam nasumice, po sećanju, sigurno ima još iha-ha pokreta, stranaka i strančica koje se u svom imenu kite pridevom „slobodan“ i time insinuiraju da postoje i stranke, pokreti i parlamenti neslobode i nepravde, koje su - gle čuda - na vlasti. Da to nije nikakvo čudo, biće tema neke buduće kolumne.
Sve te slobodne stranke, strančice, u poslednje vreme i Parlament slobodne Srbije, povazdan nariču nad vladajućim otimačinama, muljavinama i nepotizmima. Naivčinama koji ih slušaju prosto dođe da ih na ranu priviju, ali onima koji pamte duže, koji imaju kontakt sa obično dobro obaveštenim izvorima i koji posledično ponešto znaju, kao dan je jasno da su činjenja, nečinjenje, indolencija, muljavine i murdarluci većine - čast izuzecima i veselnicima - napred pomenutih slobodara i skupštinara mic po mic utrli put uspeniju Vučića & Co na (poklonjenu) vlast.
Kismet ne postoji, nije moralo biti tako. Da nije bilo tako, Vučić bi danas bio šef poslaničke grupe od, da kažemo, cca 30-40 radikala - radikala u Srbiji vazda mora biti i biće onoliko jaki koliko su slabe liberalno-demokratske - Vučić time, fakat, ne bi bio zadovoljan, ali on je nezadovoljan i sa apsolutnom većinom, ostao bi, međutim, isto ovoliko uporan jer, za razliku od srpskih pseudopozicija (svih boja osim Đinđićeve), Vučić dobro zna da ne guze lepi i zubati, nego uporni.
Jedna od prvih uredbi vlade Zorana Đinđića bila je kratka i jasna - funkcioneri neće dobijati stanove, nacionalne frekvencije, koncesije, dozvole za uvoze, muljavine, i tačka. Đinđić je, naime, znao ono što pre (i posle) njega niko u Srbiji nije znao - u stvari nije hteo da zna - da borba protiv korupcije počinje među mangupima u sopstvenim redovima, a ne povremenim ritualnim hapšenjima kriminalnih bandi i političara predviđenih za Mladenovac.
I tako dolazimo do slučaja zakletog borca protiv korupcije, poslanika Slobodne skupštine Srbije, Bože Ratkapne Prelevića, koji je, uredbi uprkos, našao načina da na mukte dobije stan na lepoj lokaciji, štaviše da mu i ministar potpiše rešenje. I šta da vam pričam. Svi bi živeli dugo i srećno da Đinđić - videvši rešenje na vladinom stolu - nije popizdeo i pocepao ga na froncle. Ukoliko se Ratkapna uskurči da demantuje, obaveštavam javnost da sam u posedu kopija papirologije o tom slučaju koju sam spreman da podastrem i SNiS-u i Skupštini slobodne Srbije.
I zbog tog nedobijenog stana je Đinđić, nakon što je streljan, osim onoga koji ga je usmrtio, dobio i treći metak, teoriju o kome je Prelević zubima i noktima branio na suđenju, sve dok ga kadija Prijić u završnoj reči nije najstrašnije napušio, na čemu mu večna slava i hvala. Srećna vam Slobodna skupština, junaci.
