Piše: Svetislav Basara
Ako neko nekome ograničava slobodu kretanja - uhvati npr. nekog za ruku i ne dozvoljava mu da ide kud je naumio, da ne pominjem gore stvari - taj čini krivično delo nasilničkog ponašanja, za koje može zaglaviti i u mardelj, ali ako neko nekome uskrati (ili ograniči) slobodu mišljenja (po meni isto toliko važnu kao i sloboda kretanja), taj neko (češće - niko) ne samo da se ne smatra siledžijom nego ga svetina zasenjena prostotom vidi kao velikog patriotu, čuvara svetinja itd.
Nasrtaji na slobodu mišljenja, bajagi u ime naroda, poput opisanih u prethodne dve kolumne, morali bi biti sankcionisani po službenoj dužnosti, a ne prepuštani slobodnoj proceni i privatnim tužbama.
Moja neznatnost je vaktile nešto i pokušavala na tu temu. Neposredno posle 5. oktobra preko nekih novina sam izneo predlog da se u Republici Srbiji verbalni patriotizam zakonom zabrani, a predlog sam ovako obrazložio: Republika Srbija - tako sam napisao - ima (ili bar treba da ima) sva potrebna ministarstva i sve institucije - vojsku, policiju, civilnu i vojnu obaveštajnu službu, tužilaštva etc. - ukratko, sve državne službe čiji je posao briga za dobrobit građana, odbrana spoljašnjih granica i čuvanje reda i mira unutar granica.
Još sam napisao da su svi nabrojani poslovi krajnje ozbiljni i da tu amaterima nema mesta, ali da je svako ko plamti vatrenom ljubavlju prema otadžbini slobodan da (naravno, ukoliko zadovolji uslove konkursa) pristupi nekoj od nabrojanih službi i da radi na polzu naroda i da izgara za dobrobit otačastva.
Zabrana je podrazumevala isključivo javne pogibije za otadžbinu naprazno i srbovanja iz niskih pobuda i koristoljublja o trošku države, ali je svim zainteresovanim rodoljubima ostavljala punu slobodu srbovanja i četnikovanja unutar njihovih toplih domova, guslarskih udruženja, pa čak i pravo da svoja patriotska i četnička smatranja iznose javno, ukoliko zakupe odgovarajuću salu, televizijski termin i - vrlo bitno - ukoliko navataju publiku spremni da ih sasluša.
Treba li uopšte reći da sam predlog izneo u neobaveznom i zajebantskom tonu, ne zato što nisam mislio ozbiljno, nego zato što se u Srbiji neozbiljnosti i zajebancije najozbiljnije shvataju. Dakle, malčice sam se nadao da će predlog naići na razumevanje „šire društvene zajednice“ i da će se (nekim čudom) steći „politička volja“ da se lažni patriotizam zakonski zabrani.
Moj predlog, nažalost, ne da nije ozbiljno shvaćen, nego je prošao totalno nezapaženo, samo mi je, koliko se sećam, jedan dobar poznanik - koji je znao da mislim ozbiljno - spočitnuo da takvih zabrana nema nigde u svetu i da bi, kad bi se ta zabrana uvela, svi u Evropi mislili da smo ludi.
Posle samo nekoliko godina isti me je taj poznanik - čuvši kako na pitanje novinarke „je li istina da je u mladosti obijao trafike“ odgovara: „Sram te bilo, pitaš me to dok Hilandar gori“ - pozvao telefonom i rekao: znaš da si u vezi sa zabranom lažnog patriotizma bio u pravu. Ja sam rekao - hvala, dobio sam karu.
