Piše: Svetislav Basara
Stvar se događa ciklično. Kada se odnekud „odozgo“ naredi da se „dogodi narod“, najumnije srpske glave iz SANU sednu, zašilje guščja pera, pa napišu memorandum - gomilu budalaština i otrcanih i samosažaljivih opštih mesta - onda regrutni centar SANU UKS krene da upriličava tribine, potom se u akciju uključi informativni program RTS, onda Večernje novosti objave crnobelu fotografiju umetničke slike Uroša Predića „Siroče plače na majčinom grobu“, naslikane 1888, uz objašnjenje da se tu radi o srpskom dečaku koji 1991. plače na grobu majke koju su zaklali ustaše i narod se - mic po mic - dogodi na sopstvenu propast.
Poslednji put kad se narod dogodio, to je za posledicu imalo stravičnu inflaciju, žrtve u ljudstvu i materijalu, kolone izbeglica, bombardovanje Srbije, gubitak Kosova i svepšti sunovrat svih civilizacijskih vrednosti. To uopšte ne znači da je ekipa koja svoje čemerne karijere pravi na događanju naroda odustala od akcije. Daleko od toga. Rekoh da je stvar ciklična. Nadaju se da će se sledeći put narod dogoditi uspešnije i više najebati, što pre ili kasnije (i na svoju propast) najverovatnije i hoće.
Nešto je, međutim, zaškripalo u mašineriji narodnog događanja. Stvar se naročito iskomplikovala posle upokojenja narodnog Masterminda Dobrice Ćosiće. Glavna poluga - takoreći pogonska osovina - SANU kao da je još od predsedavanja profesora Hajdina digla ruke od nacionalavanturizma, a stvar se dibidus otela nekontrolisanosti (nije greška) kad se aktuelni predsednik SANU Vladimir Kostić drznuo da javno kaže ono što znaju i vrapci, tj. da je Kosovo de facto nezavisno i da bi za srpsku istoriju i život bilo dobro da to primi k znaju.
Bilo je dibidus predvidivo da će Kostićeva izjava povrediti patriotska i rodoljubiva osećanja oca ostatka „zaklanog naroda, Matije Bećkovića, koji je na Kostićevu izjavu uzvratio sledećom kontraizjavom, koja (otprilike) glasi da Kostić kao privatna osoba ima pravo na mišljenje, ali da kao predsednik SANU (koji je valjda neka druga osoba) nema pravo na mišljenje. Misao velikih ljudi, nema šta.
Bilo je još predvidivije da će Matiju podržati usual suspectsi, ostaci zaklanog DSS i nekakav POKS, koji je naglas izgovorio ono što je Matija u potaji vlažno sanjao i rezolutno zatražio da Kostić podnese ostavku, a da na njegovo mesto bude ustoličen Bećković.
Pre trideset godina rečeno bi bilo i učinjeno, ali rekosmo već da se u mašini seljačkih iluzija nešto pokarabasilo, sledstveno Matveju, nije preostalo ništa drugo nego da video-poslanicom pozove akademike da se „izjasne o pitanju Kosova“, što se završilo gromoglasnim prdežom u čabar.
Ovakav, naime, kakav je danas, SANU više nije partijska ćelija, nego zajednica umetnika i naučnika od kojih svaki ima neotuđivo pravo na lične političke i poetičke stavove, ali koji nema više prava na kolektivan stav od, recimo, likovne ili čak vojne akademije. Prekardaših. Nastavak u sutrašnjem broju.
