Piše: Svetislav Basara
Dani streljanja Zorana Đinđića“ - tako bi se mogli nazvati mini-serijali koje svake godine objavljujem u drugoj dekadi marta. Znam da za džaba krečim, ali nastaviću taman morao da doplaćujem da bih krečio.
Možda ste se ponekad zapitali u čemu je bila tajna Đinđićeve svesrpske nepopularnosti. Da li su mu građani Srbije (svih boja) zamerali što je bio „nemački špijun“, što je „išao prečicama“, što je „Miloševića izručio Hagu“ i to - viđi svetogrđa - baš „na Vidovdan“? Ma jok! Sve su to bile samo pokvarenjačke racionalizacije dubinske mržnje koja je proisticala iz Đinđićeve odlučnosti da zasluge za narod nagrađuje odlikovanjima, a ne unosnim švercerskim i muljatorskim poslovima.
Ovako je to bilo. Vrlo brzo se pokazalo da „lideri“ DOS i izborna baza DOS - čast (vrlo) retkim izuzecima - petooktobarski prevrat nisu shvatili kao (retku i prokockanu) priliku za uspostavljanje pravne države, nego kao priliku da preuzmu poslove Miloševićevih satrapa (lideri) i da „preko veze“ reše finansijske, stambene itd probleme (izborna baza).
U celom tom zamešateljstvu (naopako) najpošteniji bio je Koštunica, koji se otvoreno zalagao za kontinuitet sa Miloševićevim mačjim jebalištem. Taj kontinuitet je posle Đinđićevog streljanja i uspostavljen, manje zaslugom tzv. poraženih snaga - sadašnjih pobednika - mnogo više zahvaljujući sabornoj nespremnosti Bolje Srbije i Krugova Dvojke da masovno podrže neizbežno bolne rezove reformi države posle kojih bi stvari krenule nabolje.
Odakle ja to znam? Zar to nije „paušalna ocena“. Nije. Znam to iz vlastitog iskustva. Podeliću ga s vama. U hitrini na zlo i brzini na grabež, mnogi Bolji Srbi i Krugodvojkaši su pomislili da je moja neznatnost neki bogzna kako moćni rendžer u DOS - treba li uopšte reći da je to bilo daleko od činjeničnosti - pa su stali da me saleću, neki telefonom, neki postavljanjem sačekuša na mestima na koja sam zalazio sa predlozima (ponekad i zahtevima) da: 1. Legalizujem neka potkrovlja u Lole Ribara posle čega će predlagač naći nekog parajliju da uloži u renoviranje pa ćemo posle svi deliti pare i živeti dugo i srećno, 2. da N. N. đuturumu „sredim“ prijem kod Đinđića da bi se na najvišem mestu rešio nekakav imovinski spor, 3. da nalazim smeštaj u studentskim domovima, 4. da preko veze upisujem koječiju decu na studije medicine, dramaturgije i glume i 5. da - budući da je moj drug Vladan Batić bio ministar pravde - premeštam osuđenike iz zatvora sa strogim režimom u zatvore otvorenog tipa, ako baš ne mogu (molioci su mislili da neću) da izdejstvujem njihovo oslobađanje.
Tih meseci sam na svaka dva-tri dana menjao SIM karticu - što mi je donosilo maksimum 48 sati mira (dok ne provale novu) - sve vreme se pitajući kakvim li su pritiscima izloženi lideri DOS koji imaju stvarnu političku moć i koliko je njih pred tim pritiscima pokleknulo, naravno uz odgovarajuću naknadu. Đinđić nije popuštao. I zato je uklonjen.
