Piše: Svetislav Basara
Napisah juče da je do 9. marta 1991. istorija Srbije bila ružan san, serija košmarnih amoka koji su vodili u seriju ratova i međusobnih pokolja, koji su, opet - u zavisnosti od ratne sreće - završavali ili u pobedničkim ili u gubitničkim amocima dugog trajanja.
Utuvite ovo: ratni cilj niza ratova koji je Miloševićeva hunta pokrenula ubrzo posle devetomartovskih demonstracija nije bio stvaranje „velike Srbije“, nego očuvanje vekovnog statusa kvo i borba protiv najvećeg srpskog dušmanina - realnosti (a ako se usput nešto otme i nešto i zaradi, tim bolje).
Od 9. marta naovamo Srbija nekako guzelja po bespućima povijesne zbiljnosti. Ne ide joj baš najbolje - neki kažu da joj ide katastrofalno, ali se čak ni rezervni Milošević - koga je Kitaj Gorod lukavo ubacio u redove opozicije kao „spavača“ - takozvani Koštunica, nije odvažio da povede još jedan rat protiv realnosti, nego je pokušao da realnosti nametne svoje uslove. Ako to neko nije razumeo, samo je trebalo da ode u Guču i sve bi mu postalo jasno.
Nakon što je postđinđićevska DS s Tadićem na čelu (i Ćosićem iza Tadićevih leđa) mic po mic vratila Srbiju na stari put grešnika, to jest na stazu zavetnosti, identitetluka, češljanja baba dok selo gori i geopolitike dobar dan svete na sve četir strane, i nakon što je stvar u svoje ruke (s punim pravom, nota bene) preuzeo u tu materiju mnogo upućeniji SNS, Vučiću više nije na pamet padalo da duva u ratne trube, iako je na raspolaganju imao više „migova 29“ nego što ih je imao Milošević.
Pisac hoće da kaže da je Vučić - suprotno svojim najdubljim uverenjima - shvatio šta je realnost i kuda vode opštenacionalno samosažaljenje i posledični amoci. I sada pokušava da uradi nešto u toj skrnavoj realnosti, da je nekako oblikuje; seče uveta, krpi dupeta, gradi auto-puteve (za čistu desetku) podiže spomenike (za neprelaznu ocenu), ali - radi. Maksimalistima iz Euromahale i Krugova dvojke - koji nameravaju da sruše Vučića češući muda po kafićima - sve to izgleda da te bog sačuva, ali utuvite i ovo - Vučić nije kreator rugobe srpske realnosti, on ju je samo, malo delovanjem, malo nedelovanjem, pokazao onakvom kakva jeste. E sad, pred tom se realnošću, takvom kakva jeste, kao u pesmi Lepe Lukić račvaju dva putića. Jedan vodi ka postepenoj konsolidaciji i napretku, drugi ka rđavoj beskonačnosti involucije. Kojim će putem Srbija krenuti, ostaje da se vidi.
Deveti mart je bio prva etapa na mučnom (i neizvesnom) putu transformacije Srbije iz začaranog orijentalnog karavilajeta u ne baš naročito bogatu ni sređenu - nemamo mi visinu za to - ali realnu i stabilnu državu. Dakle, energija devetomartovskog protesta nije uludo straćena i nije nikakva šteta što Milošević nije tada „pao“, a njegovo mesto zauzeo neko drugi, jer bi taj drugi - kako se pokazalo kad je rezervni Milošević prigrabio svu vlast - bio isti, a možda i gori.
