Ana Jovanović, tekst za Peščanik.net, 3.3.2021.
Najpoznatiji psihoterapeut na prostorima bivše Jugoslavije, lekar opšte prakse, Zoran Milivojević, ove nedelje, u svojoj redovnoj kolumni u Politici, odlučio je da se vrati temi razmažene dece. Konkretno, temi dece koja su toliko razmažena da predstavljaju „male tirane“. Ta deca se toliko tiranski ponašaju da njihov odnos prema roditeljima „može posmatraču izgledati kao odnos malog gospodara i njegovog odraslog roba“.
Bez ikakvih iznenađenja, Milivojević tvrdi da se uzrok može naći u previše popustljivom stilu roditeljstva: „Ljudi koji zastupaju ovakav model vaspitanja u kojem je ono svedeno na pružanje ljubavi, bez disciplinovanja, žive u stalnom strahu da će dete prestati da ih voli i zato mu dozvoljavaju da se ponaša kao mali tiranin“. Ovo je dobro poznata Milivojevićeva teza, kojoj se redovno vraća. Zaključak je uvek isti, mora se izbalansirati ljubav sa disciplinom, a tekst je uvek dovoljno uopšten kako bi svako i svaka mogli da se prepoznaju u njemu.
Kako bi se došlo do toga šta je psihoterapeut, lekar opšte prakse, zaista želeo da kaže, i šta je zaista tema, najčešće je neophodno da se malo pažljivije pročita tekst. Ali ponekad imamo sreće pa nam autor sam kaže. Redovna kolumna Zorana Milivojevića u Politici izlazi svakog ponedeljka. Par dana pre ovog ponedeljka, u četvrtak, na portalu Srpskog telegrafa, Republici, prenet je tekst sa sajta infopult koji potpisuje Branka Gajić, naslovljen „Dr Milivojević: Ne možete očekivati princa na belom konju ako ste ludovale do sredine 30-ih“.
Te tako Milivojević na sajtu infopulta:
„Identifikacija je veoma važan proces odrastanja gde se deca ugledaju na svoje roditelje. Kod nas to već unazad 50 godina ne funkcioniše, devojke ne žele da liče na svoje majke iz razloga što ih najčešće vide kao žrtve.
Iz razloga što njihove majke imaju mnogo obaveza i puno rade, one zaključuju da su njihove majke žrtve i odlučuju da ne žele da i one budu takve. Takve devojke, kako odrastaju, radije biraju da budu kao tate, gledaju tv, čitaju novine i ne bave se ženskim stvarima.“
Milivojević u Politici:
„Kako se roditelj žrtvuje zbog deteta, dete ga vidi kao žrtvu, to jest kao model odraslosti s kojim ono ne želi da se poistoveti. Takav roditelj iz detetove perspektive izgleda kao neko ko stalno radi, živi životom punim obaveza, bez dovoljno zabave i uživanja – kao negativan uzor. I zato ova deca žele da žive po uzoru na likove iz medija i filma. Kako to velikoj većini nije moguće, osećaju se neuspešno, često kriveći roditelje za svoje neuspehe. A ko je kriv, mora da plaća.“
Rodno neutralni roditelji iz Politikinog teksta na sajtu infopulta postaju majke, a razmaženi tirani u stvari su tiranke. Sve ono što može otvoreno da izjavi na nekom opskurnom sajtu, Milivojević će u Politici upakovati tako da odgovara njenom „pristojnom“ čitalačkom telu. Ali tu nastaje problem. Sa jedne strane, deca koja finansijski zavise od roditelja i koja se ne osamostaljuju su tirani koji roditelje tretiraju kao robove, a sa druge „žena koja je u svojim 40-im, koja ima karijeru, stan, auto, dobre odnose sa porodicom“ biva označena nezrelom i nazvana „devojčicom“.
U rodno određenom tekstu Milivojević se obraća ženama i ukazuje im na važnost preuzimanja rodne uloge namenjene ženama – uloge majke i supruge. Ukoliko ne preuzmu namenjenu im ulogu „njihovo telo stari, a psihičko i emocionalno sazrevanje izostaje“ – to jest, postaju baba-devojke. U prilično konfuznom tekstu, Milivojević u jednom trenutku navodi „da deca danas mnogo ranije ulaze u pubertet, tako viđamo devojčice koje su šesti razred, a izgledaju kao da su osmi“. Ta izjava je problematična sama po sebi, ali nije jasno da li bi trebalo da bude dokaz prethodno navedenog ili služi drugoj svrsi.
Oba teksta su neutemeljena, ne postoji kontekst, niti se bilo šta problematizuje. Pojave jednostavno lebde u vazduhu, bez uzroka i posledica. Milivojević u Politici:
„A kada se odrasli sin ili kćerka venča i kada dođu unuci, roditelj je zahvalan što mu je dozvoljeno da nastavi da služi mladu porodicu, od čuvanja deteta, kuvanja ručka, spremanja, do finansijskog pomaganja. U slučaju da neki put odbije, slede emocionalne ucene: salve uvreda, durenja i prekidanja odnosa.
Kao što tirani nemaju ni saosećanje ni empatiju prema svojim podanicima, nemaju ih ni ova odrasla deca. U tom svetlu treba gledati i na rastući problem nasilja nad starijima od strane njihove odrasle dece.“
Dobro poznata činjenica da većini roditelja u Srbiji oko čuvanja dece pomažu njihovi roditelji, za Milivojevića je dokaz da su ta deca tirani. Kako bi pojačao argument, on navodi šta sledi ukoliko roditelji odbiju „salve uvreda, durenja i prekidanja odnosa“. Naravno, ne navodi odakle mu taj podatak, da li je u pitanju slučaj sa kojim se susreo tokom prakse ili je to rezultat nekog istraživanja. To je jednostavno iskazano kao činjenica. Ni u jednom trenutku se ne navode sasvim realni i sveprisutni problemi mladih roditelja, nedovoljno mesta u državnim vrtićima i skupi privatni vrtići.
Deca koja ostaju da žive sa roditeljima, „u trajnoj simbiozi“, za Milivojevića predstavljaju osobe „uplašene od života… pasivne, bez socijalnih veština“. Oni žive na račun roditelja i nadaju se da će nakon smrti naslediti njihovu penziju. Procenat osoba koje nakon 30. i dalje žive sa roditeljima u Srbiji jeste visok. Najveći broj mladih nema mogućnost da se osamostali zbog nedostatka posla, nedovoljnih ili nesigurnih primanja. Interesantno, jedan od razloga je i poštovanje tradicionalnog obrasca ponašanja.
Gore navedeni citati o roditeljima, odnosno majkama koje se preterano žrtvuju, te sprečavaju dete/ćerku da se identifikuje, takođe samo „postoje“. Zbog čega majke toliko rade dok očevi gledaju tv i čitaju novine za Milivojevića nije važno. U stvari, za njega je to prirodno stanje stvari. Tako i treba da bude. Žene samo treba da stisnu zube i preuzmu tu ulogu. Jer ima li ičega strašnijeg za materijalno samostalnu i stambeno situiranu ženu sa karijerom u 40-ima od toga da pored sebe nema muškarca koji će gledati tv i čitati novine.
Milivojević stalno ističe da nam filmovi daju nerealne predstave o životu, bilo da su u pitanju žene koje u 40. godini života očekuju princa na belom konju ili deca koja se zbog neispunjenih očekivanja ponašaju tiranski prema roditeljima. Ali jedini koji je potpao pod uticaj filmova je on sam. Tradicionalni model rodnih uloga koji opisuje – porodica koja se sastoji od mame, tate i dva deteta, koja živi samostalno, gde otac zarađuje dovoljno da majka ne mora da radi i može da se čvrstom rukom stara o deci – postoji samo u američkim filmovima iz 50-ih. Možda ne bi bilo loše da Milivojević ugasi tv i pogleda oko sebe.
