Piše: Zoran Kesić, kolumna za portal Okruzenje.net
Ja sam Srbin. Moji tradicionalni prijatelji su Rusi i Grci. Rusi zato što su nas uvek štitili i branili, izuzev onomad kad nas je NATO malo bombardovao a Rusi bili u fazonu “da se ne petljamo mi baš u sve, srediće se to već nekako”, a Grci zato što nas uvek lepo dočekaju na moru. I giros. Dobro, prošlog leta su nam zabranili more, ali ništa lično, to je zbog pandemije, a giros imamo i u Srbiji.
Možda bi bliskost koju osećam prema Rusima i Grcima, bila još veća kad bih i lično upoznao nekog Rusa i nekog Grka. Za sada, to je više metafizička bliskost, povezanost koja možda nema utemeljenje u mom ličnom drugarstvu sa nekim konkretnim Serjožom ili Vasilisom, ili nekoj davnoj ljubavi sa Mašom ili Calistom, ali možda bi upoznavanje stvarnih i opipljivih Rusa i Grka samo banalizovalo uzvišenost osećanja neraskidivosti naših naroda.
Takoreći što ih više ne znam, sve ih jače volim.
Sa druge strane, moji tradicionalni neprijatelji prvo su bili Nemci. Predložio sam pre neki dan mom sedmogodišnjem sinu i njegovim drugarima da se malo igraju partizana i Nemaca, ali samo su me pogledali kao čudaka i nastavili da nemaju pojma ko su partizani i Nemci.
Posle prilično bezbrižnog odrastanja osamdesetih uz zle Nemce, devedesetih su moji tradicionalni neprijatelji iznenada postali Hrvati, Albanci i muslimani iz Bosne, popularni Bošnjaci.
E tu je već situacija bila malo drugačija, jer za razliku od astralnih Rusa i Grka koje volim i Nemaca, tačnije davno izumrlih vojnika Vermahta, koje ne volim, ovi novi neprijatelji su mi mnogo bliži. I teritorijalno i oralno. Vokalno, htedoh reći. Jer jezik, govor, psovke, pesme, kletve, stihovi – sve poznato i sve moje ili skoro moje. Tu doduše isključujem Albance jer nemam blage veze šta pričaju, ali pretpostavljam da dogovaraju proširenje porodice, a meni smeraju neko zlo.
Albanci su nas prvi napali, a mi smo tu bili odvajkada, mada oni kažu da smo mi njih još onomad iako mislim da lažu, što doduše i oni kažu za nas, al’ ajd sad njihova reč protiv naše.
Sa Hrvatima je situacija znatno jasnija. Oni su hteli da nas sve istrebe i to žele i dan danas jer im smeta što smo lepši, pametniji i bolji od njih u košarci i Đokoviću. Što se tiče muslimana tu se nema šta objašnjavati. Nismo iste vere a to je katastrofa. Najgore što može dva čoveka da strefi je da onaj drugi bude neke vere koja nije ovog prvog.
Svi preduslovi za trajnu, postojanu i doživotnu mržnju bili su dakle tu.
Uostalom svaki ozbiljan čovek treba da teži stabilnosti, kako u ljubavi, tako i u mržnji. Sezonske mržnjice koje brzo ulaze i još brže izlaze iz mode, možda su privlačne mladom biću, ali ja sam već čovek zrelih godina i želim jasne kordinate neprijateljstva.
Na žalost mojoj idealnoj mržnji prema Hrvatima i Bošnjacima isprečili su se Hrvati i Bošnjaci. Neki genijalni zločinački um tendeciozno mi je, kroz godine i godine, slao kojekakve Roberte Prosinečke, Josipe Lisac, Darke Rundeke, Fabijane Šovagoviće, Dražene Petroviće, Rađe i Kukoče (pogotovu Rađe i Kukoče), pa onda kojekakve Let 3je, Dežuloviće, Ivančiće, Tomiće i Jergoviće.
Iskakali su mi, svakako ne slučajno, na sve strane neki Plavi orkestri sa nekim Lošama, neki Davorini Popovići, Ivice Osimi, Sušići, Baljići, Aleksandri Hemoni, Abdulasi Sidrani, neke Štuke i Šarani…
Ovaj psihološki rat u vidu slanja kulturno-umetničko-sportskih raketa na Srbiju, koje će naše neprijatelje umesto zlikovcima prikazati ljudima koje obožavamo, koji nas inspirišu i kojima se divimo, ostavio je jake posledice na mene.
Umanjio je moju borbenu gotovost, otupio mi oštricu mržnje i usadio mi u glavu bolesne ideje o tome da je moguće voleti komšiluk iako su nam oni vekovima (vidi gore precizno objašnjeno).
Srećom, moja Srbija odgovorila je istom merom.
Na Olivera Dragojevića smo udarili Balaševićem. Nalete Haustora amortizovali smo Disciplinom Kičme, a na Dina Dvornika poslali smo Bajagu i Ramba.
Oni nama Miru Furlan, mi njima Milenu Dravić. Oni nama Safeta Isovića mi njima Tomu Zdravkovića.
Prepredene barabe međutim pogode nas Božom Vrećom i ajd sad ti odgovori na to.
Neka ostane među nama, ali mislim da smo tokom godina ratovanja često koristili i hemijske otrove – Cecu, Jecu, Draganu, Seku…
Šta da se radi, mora se misliti i na neprijateljsku populaciju koju i to pogađa.
Kada se svemu ovome pridodaju moji neprijatelji koje lično poznajem i volim, koje jedva čekam da vidim, da se ispričamo, napijemo i podsetimo svih stvari zbog kojih se mrzimo, jasno je zašto već godinama imam određenih problema sa tradicionalnim neprijateljima.
Plašim se da priznam, ali moguće da je i ovom neprijateljstvu istekao rok trajanja.
Izašlo iz mode. Ubajatilo se.
Uostalom upitajte pre neki dan Split i Novi Sad, Sarajevo i Ljubljanu, Beograd i Rijeku, Zagreb i Skoplje o tome.
Verovatno će vas gađati nekim parom mandarina i malim belim zečevima.
Ili će vas pozvati na jedan krug ringišpilom.
“Ma daj, okreni…”
