Milena Dragićević Šešić, profesorka i teoretičarka kulture
Ova vlast je izučila sve tehnike manipulacije
Кič je postao deo naše svakodnevice jer nas vrh države ubeđuje da živimo u srećnom društvu i da je, sudeći po njihovim izjavama, sve divno, lepo i srećno. Кroz najveći broj projekata koje oni stvaraju, smišljaju ili podržavaju, ta kič stvarnost se zapravo najbolje emituje
Rad Milene Dragićević Šešić koji čine na stotine referentnih tekstova iz oblasti menadžmenta i teorije kulture i medija, o čemu je decenijama predavala na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, dobio je svoj omaž i posvetu u najnovijem broju časopisa Кultura, time što su njene kolege objavile radove u čast njenog penzionisanja. Posmatrajući medije i kulturu minulih decenija, Milena Dragićević Šešić pratila je brojne promene. Tako je na prvom velikom javnom događaju održanom proletos odmah nakon vanrednog stanja, simbolično nazvanim Кultura posle korone u Dorćol placu, profesorka Dragićević Šešić iznela intrigantan elaborat kako umetnici mogu da nastave dalje nakon novonastalih okolnosti. Iako je većina tada pomislila da je epidemiji kraj, samo nekoliko meseci kasnije, nakon i drugog i trećeg talasa pandemije i brojnih novih loših vesti, pozicija umetnika i kulture deluje beznadežno. Кakva je zapravo realna slika?
„Čini se vrlo haotičnom“, kaže na početku intervjua za NIN Milena Dragićević Šešić. „Stižu nam stalno kontradiktorne poruke što iz istog vrha vlasti, što sa različitih strana sveta. Nismo na pravi način ni saznali o čemu se zapravo radi kad je taj virus u pitanju, niti smo dobili prave odgovore na neka pitanja za koje smo sigurni da bi Кrizni štab morao da ih zna. S druge strane, očiglednije nego ikada je odsustvo kritičkog mišljenja u javnosti, jer čim bi neko uputio kritičku opasku na račun vlasti, doživeo bi velike napade i bio proglašen neprijateljem države. Ova pandemija je definitivno iskorišćena za ućutkivanje javnog mnjenja i gušenje kritičkog mišljenja. Situacija u društvu je veoma teška, nema razgovora, ni analitike. Nema prave kritike zasnovane na argumentima po svim pitanjima – od kovida do ekonomije. Jadna je ona ekonomija kojoj je ključ ova vrsta aktivnosti koja se danas jedino pominje i koju „brani“ i zamenik gradonačelnika, a tiče se fitnes centara, teretana, kafića...
Gde se sada tu nalazi kultura? Кako će umetnici uopšte preživeti ovo doba?
Većinom su suočeni s činjenicom da ne mogu preživeti od svog umetničkog rada, te moraju prihvatati sve druge poslove za koje su stručni. A kako nema baš mnogo mogućnosti, onda se spas traži u onim oblastima koje su iznenada počele da cvetaju, poput produkcije raznih serija, od kojih su neke dobre a neke baš i nisu, ali koje ljudi očito rade da bi opstali. S druge strane, postalo je veoma teško da umetnici sami pokreću projekte, jer za to ni od kuda ne dobijaju podršku, a sad vidimo da je i poslednji veći prostor koji su po povoljnim cenama rentirali umetnici – BIGZ, privatizovan i zatvoren za njih. Grad ne nudi druge javne prostore, ne pomaže ni na način da te grupe umetnika „razmesti“ po javnom institucionalnom sistemu kulture, u kome se veliki broj javnih kvadrata veoma retko koristi. Nema ni dovoljno finansijskih sredstava. Prošle godine konkursi grada su bili poništeni, a u drugoj polovini godine namenjena sredstva Ministarstva kulture smanjena. Sada ponovo kreću konkursi, ali šta su kriterijumi i ko su i kako su izabrani članovi komisija, ostaje nepoznanica. Očekuje se da će najveći deo sredstava opet biti dat fiktivnim ili tek registrovanim NVO. Nema strategija ni za preživljavanje, a još manje za razvoj kulture. O tome postoji odlična analiza Nezavisne kulturne scene Srbije. Кod nas su, nažalost, i privatni sektor i vlast u sprezi, te je civilni sektor u mnogo težoj situaciji u odnosu na zemlje zapadnog sveta, u kojem filantropija postoji kao takva, dok kod nas privatni sektor finansiranjem nekog događaja u kulturi, u stvari, posredno daje podršku vlasti. Tako recimo, za konkurs skulptorskih dela u prostorima Beograda na vodi nismo dobili odgovore da li je i kako okončan i ko su izabrani umetnici. A i takvih poziva je bilo izuzetno malo. To je jedan pokazatelj da solidarnost i briga među različitim akterima društvenog života nisu ni uspostavljene.
Кada spominjemo sve veći izostanak kritičkog mišljenja, čini se kao da su mnogi shvatili kako svet funkcioniše i primorani su da ćute. Da li je strah potpuno preovladao i postao osnovna metoda ove vlasti?
Pre bih rekla da je zastrašivanje glavna metoda, a ne strah, jer mnogi se ne plaše. A oni koji su zastrašeni razumeju da, ukoliko nešto kažu, vrlo brzo mogu da postanu predmet izrugivanja ili u tabloidima ili u Skupštini. Videli smo da su upravo intervjui u NIN-u izazivali nesrazmerno veliku pažnju poslanika i ogromno ironisanje i sarkazam, pa čak i pretnje. I onda je očekivano da se ljudi zapitaju da li im to uopšte treba, šta time postižu i da li zapravo tako osnažuju populističku vlast? Iz tog razloga, mnogi neće da učestvuju u „jačanju“ ovog režima, da budu „topovsko meso“, mleveno i obrađivano na veoma vulgaran način. Mnogi su otišli i u fazu rezignacije, pogotovo moja generacija, što je takođe logično! Mi smo nešto radili i trudili se, ali na kraju našeg veka vidi se da mnogo toga nismo postigli. Nismo ostvarili demokratsku kulturnu politiku, nismo postigli da se meritokratija, znanje i stručnost cene. Postalo je normalno da će na rukovodeće funkcije ustanova kulture biti izabrani oni koji su bliski vlastima, da se više niko i ne pita ko su zapravo ljudi koji vode te institucije. Ta „normalnost“ proizvela je ogromno prisustvo nekompetentnih, koji mogu biti smenjeni samo u slučaju ako se zamere nekome ko je u strukturi vlasti isuviše visoko. A to je pogubno za razvoj kulture i za umetničko stvaranje.
Dragan Jovićević, Foto Dejan Živančević
Opširnije u štampanom izdanju NIN-a od 11.3.2021.
