Milan Ćulibrk, kolumna za nedeljnik ''NIN''
U svesnoj nameri da građanima pokaže da će (lično) on (naravno, novcem poreskih obveznika) izgraditi više kilometara auto-puteva od Josipa Broza Tita, predsednik Aleksandar Vučić nesvesno je otkrio i ko zapravo gradi. Ne samo Srbiju, već i sopstvenu poslovnu imperiju. I ne bi bio nikakav problem da gradi, samo se plašim da se, kao i mnogi drugi, i ugrađuje.
Dok je Vučić obilazio radove na izgradnji brze saobraćajnice od Iverka do Lajkovca, u direktnom TV prenosu, svi su - samo da su hteli - mogli da vide da iver(ak) ne pada daleko od klade. Umesto mašina kineske kompanije Čajna Šandong, cela Srbija mogla je da vidi da su iza leđa predsednika poređani kamioni, bageri i druge mašine, na kojima je pisalo ime neke druge firme. I, N, К, O, P. Hmm, što bi rekli mačori Bole i Đole iz već legendarnog crtaća, o kako se ovde čudno piše - Čajna Šandong.
Pride je predsednik pohvalio i radnike iz Ćuprije. Njihove gazde nije pominjao. A ne bi bilo ni zgodno da javno otkrije da je kao jedan od podizvođača angažovana firma čiji su suvlasnici kontroverzni biznismeni, vrlo bliski SNS-u, Zvonko Veselinović i Milan Radoičić. Da, to je onaj Radoičić koji je „prošao poligraf“ (šta li su ga pitali) i koji je, uprkos tome što je Vučić u martu 2018. tvrdio da „ne zna kako on izgleda, niti je s njim razgovarao“, vrlo brzo postao potpredsednik Srpske liste, kosovske ispostave SNS-a.
Formalno zna se da taj 18,3 kilometra dug i 158 miliona evra vredan put gradi Čajna Šandong, ali se ne zna, a male su šanse da će se ikada i saznati, koliko će se u njega ugraditi i vlasnici Inkopa. Iako bi, kao i za svaki infrastrukturni državni projekat, koji se finansira javnim novcem, bilo prirodno da oni koji sve plaćaju znaju i šta i kome plaćaju.
I ovaj najnoviji angažman upućuje na zaključak da za razliku od većine „kolega“, od kojih je nekima pandemija ozbiljno ugrozila biznis, Veselinović i Radoičić ne moraju da brinu za svoju budućnost. Bar dok je SNS na vlasti. Za ovu dvojicu starih ortaka zaista nema odmora dok traje obnova. Zahvaljujući poslovima sa državom, njihov Inkop je za samo dve godine, između 2017. i 2019, uspeo da poveća neto profit ne četiri, ne 40, već 440 puta! Ili sa oko 35.000 na više od 15,5 miliona evra! Tim tempom njihov Inkop bi „već za godinu, najviše dve“, mogao da postane najprofitabilnija firma u Srbiji.
Zli jezici tvrde da Veselinović i Radoičić sigurno neće ostati dužni i da će znati da se oduže onima koji angažuju njihovu firmu, dok su brojne druge građevinske kompanije dovedene do prosjačkog štapa. Pri tome sigurno ne misle na to da je taj dug namiren tako što je uoči presudnih izbora 2012, kada je SNS i osvojio vlast, jedan od donatora stranke (pod rednim brojem 2.283) bio Milan Miletić, i tada i sada direktor Inkopa.
Zato, kad god se predsednik pohvali – a radi to gotovo svakodnevno - da će Srbija ove godine biti prva u Evropi po kilometrima novih auto-puteva, bilo bi lepo da znamo i koliki će deo tog „kolača“ pripasti Veselinoviću i Radoičiću? U čemu je tajna njihovog uspeha? Zašto samo njima i na asfaltu cvetaju ruže, dok drugi putari jedva sastavljaju kraj s krajem? I hoće li, jednog dana, Inkop završiti isto kao Difens roud Ljubiše Buhe Čumeta ili Nibens grupa Mila Đuraškovića? Zašto su, beše, propali ti nekada neprikosnoveni „kraljevi srpskog asfalta“? Jesu li oni preko noći zaboravili da grade, ili je njihove firme preko noći nova vlast zaboravila da angažuje za nove poslove? I zar onda za tu vrstu poslova nije bolje izgraditi dobre odnose sa vrhom vlasti nego graditi dobre puteve.
No, dok se to ne desi, imaće Veselinović i Radoičić još mnogo posla. Zato su, uostalom, kupili dve nove firme, baš na vreme, pre nego što je počela gradnja auto-puta od Požege do granice sa Crnom Gorom. I, gle čuda, 25. marta Vučić je rekao da bi uskoro i za taj put trebalo da bude potpisan ugovor sa kineskom firmom Čajna Šandong, baš onom koja je Inkop angažovala za deonicu od Lajkovca do Iverka. Usput je rekao i da se radi „o ogromnom projektu, vrednom između 1,5 i 1,6 milijardi evra“. A Politika iz jula 2008. pisala je da će, „prema prvim procenama auto-put od Požege do Boljara koštati oko milijardu evra“. Eto, 13 godina kasnije plan je isti, samo je cena veća za 50-60 odsto. Mada, koga bi iznenadilo ako do kraja bude i duplo veća?
