Rodoljub Šabić, tekst za Peščanik.net, 22.3.2021.
Autor je advokat i bivši Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti
Svojevremeno je poznati američki pesnik našeg porekla Čarls Simić svoje uverenje da nedemokratski režimi u korumpiranim zemljama doživljavaju i podržavaju opšte neznanje koje se graniči sa idiotizmom kao „nacionalni“ cilj izrazio rečima: „Idealni građani politički korumpirane države nisu samosvesne i prosvećene ličnosti, već lakoverne tupadžije koje ne razlikuju istinu od lupetanja!“
Ne prođe dan a da nas nekim svojim potezom aktuelni režim ne uveri u tačnost Simićevih reči. U dugom kontinuiranom nizu takvih događaja je i nedavna vest da je vlast jednoj ulici u Nišu dala ime pre godinu dana preminulog glumca Desimira Stanojevića-Deska.
U označenom kontekstu, od pitanja zašto je glumac dobio ulicu, mnogo je zanimljivije pitanje – kako se to dogodilo? Zato, bar za ovu priliku, možemo ostaviti po strani i tvrdnje da je to zaslužio time što je vrednost niškog glumišta potvrdio u glavnom gradu, gde je i uspešno igrao u pozorištu i postao poznat u nacionalnim razmerama po jednoj od glavnih uloga u TV seriji „Srećni ljudi“, a isto tako, poštujući ono staro de mortibus nihil nisi bene, i tvrdnje da priznanje nije stvar umetničkih već političkih zasluga, zasnovane na tome da je nekada bio vedeta zloglasnog JUL-a i intimus bračnog para Milošević.
Mnogo je zanimljivije to što je vlast, da bi ulica ponela ime Desimira Stanojevića, precrtala, obrisala jedno drugo ime, koje je ulica do tada nosila, ime Milutina Bojića.
To je ime pesnika, dramskog pisca, književnog kritičara i učesnika oba balkanska i I svetskog rata, čoveka koji je živeo veoma kratko, svega 25 godina, ali je ostavio dubok, vredan trag.
Tokom balkanskih ratova i posle njih putovao je u novooslobođene krajeve i odatle pisao putopise, beleške i epigrame. Tad je napisao i istorijsku dramu „Kraljeva jesen“, povodom koje je čak i poslovično oštri kritičar Jovan Skerlić glasno pozdravio izuzetan talenat 21-ogodišnjeg pesnika kao značajnu novu pojavu u našoj književnosti. I u I svetskom ratu potvrdio je Bojić i svoju spremnost da služi domovini kao vojnik i svoj raskošni talenat. A iako u Nišu nije boravio dugo, za Niš ga veže nekoliko veoma važnih stvari. Tu je nekoliko meseci tokom rata uređivao list „Glasnik“, u tom gradu je objavljen njegov ep „Kain“ čiji kompletan tiraž je ubrzo zaplenila i uništila bugarska vojska, u Nišu je umrla njegova majka. Niš je napustio da bi bio učesnik tragičnog povlačenja srpske vojske preko Albanije.
Preživeo je albansku golgotu i nastavio da na Krfu i u Solunu služi domovini i piše. U leto 1917. objavio je zbirku „Pesme bola i ponosa“ i u okviru nje čuvenu „Plavu grobnicu“, a samo nekoliko meseci kasnije je umro. Pesma posvećena hiljadama naših ljudi, patnika koji su umrli na ostrvu Vido i sahranjeni u moru postala je legendarna. Da nije napisao ništa drugo i sama bi bila dovoljna da Milutin Bojić ostane zauvek zapamćen.
Naša vlast nije čula za „Plavu grobnicu“?
Čula ili ne, vlast je našla za shodno da sa spiska ulica Niša obriše Bojićevo ime. I to ne samo gradska vlast nego i državna, jer po predviđenoj proceduri saglasnost na novo ime ulice moralo je dati i Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu.
Kao odgovor na reakcije kojih je na ovaj neshvatljiv potez bilo, moglo se, osim uobičajenog besmislenog „pa šta“, čuti samo još besmislenije „pa i nije bila neka ulica, mala neugledna, na periferiji“. Ostaje, kažu, nada da će se za Milutina Bojića naći ulica u Nišu, neka od novih koje će biti izgrađene. Ta nada nije nerealna; valjda čak i ovakva vlast može da shvati besmislenost poteza koji je povukla. Ali već to da je rezultat njenog rada da do daljnjeg, makar i privremeno, Niš nema ulicu Milutina Bojića vraća nas na reči Čarlsa Simića s početka teksta.
Jer, vlast koja misli da je u redu da makar i privremeno, iz bilo kog razloga, pod bilo kakvim okolnostima, čoveku kakav je bio Milutin Bojić oduzme ulicu, i koja to građanima predstavlja kao normalan potez pokazuje da pretvaranje većine građana u lakoverne tupadžije koji ne razlikuju istinu od lupetanja doživljava kao svoj cilj, štaviše i da je uverena da je taj cilj već ostvarila.
Zaista je važno, makar i samo zbog elementarnog samopoštovanja građana, da joj ukažu da bar kad je ovo drugo u pitanju, vlast nije u pravu.
