Piše: Ljubomir Živkov, kolumna za portal ''Istinomer'', 8.3.2021.
Dugo sam čekao da postanem gospodar varoši beogradske, svih njenih kula, laguma, njenih ćuprija, ali, iskreno, zar nije i Beograd decenijama čekao da ga u ruke uzme neko poput mene!?
Dođe mi žao Kriznog štaba: želeli su da tri nedelje ne rade mehane i bistroi – i druge doduše ustanove, kao što su kladionice, koje su smisao života za priličan deo stanovništva, ali na koje i država milo pogleduje, jer su uz Parking servis možda najrazvijenija grana naše privrede – tražili su konovci od države saglasnost da na tri sedmice pozabravljaju sva mesta osim bakalnica, pijaca i apoteka, a dobili su dan i po, poltora dnia, to je kao kad se u JNA nadaš da ćeš zbog odličnog gađanja i ugađanja starešinama dobiti nagradno odsustvo tri nedelje i značku primernog vojnika, a komandir ti da subotu posle zanimanja i nedelju do dvadeset dva nula nula. Državni vrh kao da nije gledao lično obraćanje doktora Kona lično nama, vrhovnik Kriznog štaba, najvišeg od države oktroisanog organa za borbu protiv zaraze, obračunao se sa onima koji su ga klevetali da je prodana duša, glasom čoveka kome je odavno prekipelo obznanio je da nije ničiji, nego da je svoj sopstven: “Tu sam da ovu državu branim od virusa!” Jedan na jedan! I kad se megdandžija Peca sa svojima napokon dogovorio da nešto preduzmu, Vesić mu je udario rampu, istu onakvu kakvu je budući trener omladinske reprezentacije udario sedmogodišnjaku koji je razočaran digao ruke od košarke i odlučio da postane šahista, mada bi mu predsednik i tu dao šuster-mat, Vesića je obuzelala samilost prema gostioničarima koji kao što se zna izdržavaju ne samo porodicu nego i širu svojtu, koja nema nijedan ubogi lokal, mora da mu je žao i što se ne obistinjuju njegovi snovi o turistima koji bi ovog proleća trebalo da preplave Srbiju, zemlju u kojoj sve stalno radi, uglavnom je dao jedno pedeset izjava da Beograd neće pristati na višenedeljni neprekidni fajront, izliv pokroviteljske ljubavi prema kafedžijama i škrgutanje zubima na nezasite štablije, nesvesne da je snažna privreda najjača i jedina brana protiv boleštine, uklapa se u moju tvrdnju da živimo u feudalizmu, da je nama srce na mestu kad smo u toj društveno-ekonomskoj formaciji, ali da je i samom feudalizmu retko gde tako prijatno kao kod nas, imamo vladara koji nam svakodnevno, svakim svojim prekomernim gestom govori “Država – to sam ja!”, sada njegov vazal primenjuje isto geslo na svoj feud, na leno koje je dobio za meni lično nepoznate zasluge, Vesić nam govori: “Beograd – to sam ja!”, iako nesrećna prestonica ima Gradsku skupštinu, predsednika te skupštine, pa ima gradonačelnika, kome bi Vesić trebalo da bude potrčko, spoljni momak i pomagač, nešto kao Sančo Pansa ili kao Pomet. Međutim, jeste ovom članu Udruženja književnika predata varoš beogradska, a promućuran je, pisac majkin, taman toliko da sam sebi kaže: “Zar ne treba da dobijem titulu vazal godine?! Ili Car čeka da se navrši deset godina, pa da budem vazal dekade? Bilo kako bilo, ako svoje obaveze prema Caru ispunjavam, imam i slobodu, pravo, dužnost i čast da činim sa Beogradom šta mi je drago, i šta je najprobitačnije za mene i za moje vazale, o kojima, što god se o meni mislilo, vodim računa, dugo sam čekao da postanem gospodar varoši beogradske, svih njenih kula, laguma, njenih ćuprija, ali, iskreno, zar nije i Beograd decenijama čekao da ga u ruke uzme neko poput mene!?
Bolnice se sve brže pune, tandrču danonoćno kolica sa novim bocama kiseonika, zlokobni respiratori, čiji je pesnički nadimak “čelični prijatelj” odavno bačen na smetlište stilskih figura, danonoćno zuje oko uzglavlja onih koji lebde između ovog i onog sveta, država naređuje da se kafane zatvore dan i po, mislio da će se pripadnici takozvanog medicinskog dela Kriznog štaba otcepiti, da će osnovati Novi Krizni štab, u kojem bi bili samo lekari, ili da će stupiti u štrajk, ali ne, čitam da će u utorak kamčiti još koji dan poštede od prepunih kafana, radi su da se za opšte dobro cenjkaju sa fanaticima privrednog razvoja, možda tako i treba, šta nam vredi da kak se veli zaravnimo krivu rasta korone, ako krivulja našeg nezadrživog rasta obori kljun i mi ne budemo više najbrži i najbolji u Evropi!
