Ljubomir Živkov, kolumna za portal ''Istinomer''
Moj se predsednik razvio u međunarodnog spasitelja, i gle, ima u tome itekako uspeha, kako i ne bi, pa međunarod je lakoveran kao i narod!
“Nikad ne bih ušao u klub koji bi mene primio za člana!”, čuvenoj misli Gruča Marksa priklonio se i naš predsednik, naspram Evropske unije ispoljio je istovetnu rezervu, možda i prezir, kad su ga novinari pitali kako gleda na nepovoljan izveštaj Evropskog parlamenta naš vladar je rekao kako “od straha ne može da spava”, iskreno, o Evropskoj uniji ni sam ne mislim dobro, ali se ja i ne pitam bih li voleo da budem primljen u porodicu evropskih naroda, porodicu koja je kako reče Tolstoj nesrećna na svoj jedinstveni način.
Na svetonazor najboljeg studenta Pravnog fakulteta ostavilo je traga i klasično obrazovanje, nije citirao svog dalekog političkog pretka Gaja Julija Cezara, ali bi se reklo da mu je Cezarova misao “bolje je biti prvi u selu, nego drugi u Rimu” još kao navijaču prirasla za srce, i postaje očigledno da našem vladaru više prija da ostane prvi u našem kakvo je da je selu, nego da bude drugi u Evropi.
Ali predsednikovo selo nije puka Srbija, svi zaseoci oko nas takođe pripadaju predsedniku, predsednik je i pre korone tamo slao naš novac, a sada se, opet u stilu Cezara koji je rado delio hranu rimskoj sirotinji, predsednik razmeće vakcinama koje je istinabog najvećma sam naručio, što mu niko ne može osporiti, ali ih je kupio narodnim novcem, a deli ih kao da su njegova lična svojina: već sam po služb. dužnosti negodovao protiv poklanjanja nečeg što smo kupili, nije vakcina ambrozija koja je preplavila naše njive i koje ima više nego što nam je potrebno, pa je poklanjamo susedima kod kojih ambrozija nije rodila, a bez koje ni njima ni nama nema masovnog izlečenja. Čitam o gužvi na granici sa Bosnom, ljudi dolaze u Srbiju da se vakcinišu, vakcinišu ih naši lekari i sestre, dolazeći u kontakt sa nebrojenim kliconošama, čitam da će netom vakcinisani inostranci možda biti kažnjeni kad se u domaju budu vratili usred policijskog časa, ne verujem u toliku bezdušnost bilo čijih organa kažnjavanja, ali, napokon, nije moje da se mešam u unutrašnja pitanja suverenih država, sve su one uveliko inostranstvo. Iz kojeg su nam kako čitam došle i stjuardese, iz Tirane, svi su gledali u stjuardese iz Tirane, javljaju naši preslobodni i preistraživački mediji, naravno da su gledali, ako su se ukazale i u uniformama, budile su uspomene na letove u kojima su se i nama službeno smešile i dvorile nas jako lepe devojke, naravno da su i Albanke dobrodošle u Beograd, ali ja sva naša dobročinstva vidim kao međunarodni populizam, moj predsednik razvio se u međunarodnog spasitelja, i gle, ima u tome itekako uspeha, kako i ne bi, pa međunarod je lakoveran kao i narod!
Bogdan Tirnanić opsovao je državu u kojoj je on najpametniji, je li došao vakat u kojem bi mene, a ne Suzi i druge savetodavce, trebalo pitati šta bi samodržac morao da radi, pa evo onda: ako već ima previše vakcina, i ako hoće susedima i međunarodnoj javnosti da se ureže kao balkanski dobrotvor i iscelitelj, ne bi li trebalo da vakcine ustupi susedimy po nabavnoj ceni (rekao sam da može i na poček), da transport bude briga primalaca, a ne naša, da nam niko radi vakcine ne dolazi, jer se i mi suzdržavamo od kretanja i od kak se stručno kontakata, konektikata, nego da se vakcinišu svak u svom domu zdravlja, i svaki na svom sajmištu, ili u MZ? U posleratnim ustavima pisalo je da se direktor i radnički savet imaju o društvenoj svojini starati sa pažnjom dobrog domaćina, e, sad mislim da se naš generalni ne stara o društvenoj svojini tj. društvenoj vakcini sa pažnjom dobrog domaćina, ili možda i okolne države smatra svojim domaćinstvom? Ono što su Gaju Juliju bile legije, našem generalnom su vakcine? Vakciniši, pa vladaj!
Cezarelo nam je ušao u mod izvinjavanja, osladila mu se Poslanica istarskim vinogradarima, pa se izvinio i obožavateljki Uzelac što joj se narugao pred njenim rođenim kamermanom i milionskim gledališčem, u izvinjenje istarskim težacima bila je utkana i besplatna oproštajnica, indulgencija koju je predsednik sam sebi dodelio, zahvalio se vinogradarima što su smesta, oberučke i čista srca prihvatili njegovo izvinjenje, pa je u zaletu i zanosu praštanja halalio i Nebojši Stefanoviću sve što potonjem čaršija i tabloidi stavljaju na dušu, nije doktor želeo ni da vladara prisluškuje, pa samim tim ni da ga svrgne, ni ja ne verujem u takve antidržavne i nehrišćanske porive bivšeg ministra policije, ali bi vrsni pravnik tj. predsednik morao znati da ima zlodela, pa čak i propusta u sprečavanju zlodela – zaista ih ne pripisujem doktoru nauka i bivšem ministru policije – koja ne može žrtva širokogrudo da sama oprosti počiniocu, prestuplenia naprosto budu takva, čak i ako ostanu i samo kao neuspeli pokušaji, da se zbog njih iz vekovnog sna mora probuditi i Dolovac Zagorka, evo primera: neko me, daleko bilo, namerno, sa predumišljajem, i iz gnusne zasede, smrtno rani, a ja mu, na izdisaju, u prisustvu mog paroha i paramedikusa, kažem: “Ruka ti se pozlatila, postao sam teret i zajednici i porodici… ali meni sličnih ima još mnogo, nemoj sada da se zaustaviš, teraj dalje!”
Kad sve držiš u glavi i kad sve držiš u ruci, dođe ti da sam presudiš, ali i kad su namere kako bi se danas reklo preplemenite, kao kad je predsednik pre nekoliko godina ustvrdio da deca u slučaju razvoda pripadaju majci, nakon čega je preinačena odluka suda, morao bi predsednik da se suzdržava i da nas drži u uverenju kako još uvek (ili napokon!) imamo tri međusobno nezavisne tri grane vlasti, a da predsednik predstavlja državu u zemlji i inostranstvu, prima i daje akreditive ambasadorima, čestita praznike stanovništvu, pomiluje nekolicinu robijaša za Dvadeset deveti novembar i sl.
Na otvorenom prvenstvu u udvorištvu (SNS Open) prvo mesto drži ministar Tomislav Đokonda Momirović, ulizica meseca veli da se najviše može naučiti iz televizijskih nastupa predsednika Vučića, plači Vikipedijo, pokrij se ušima Guglu, krepaj internetu, gde se savremeni homo sapiens samoobrazuje! Izvor sveg znanja jeste živa reč Vođe, najistaknutiji novosledbenik, gospodin Mona, koji bi po broju nedelja na vrhu liste mogao ugroziti Đokovićev Sveti rekord, kaže da bi se političari morali tom prepoučnom esencijom znanja napajati slušajući svaki biser iz neiscrpne predsednikove riznice po dvaput, u duhu revakcinacije, pa zar još ne postoji kak se veli aplikacija, nešto na pametnom telefonu, gde bi se jednim jedinim klikom korisnik našao odmah na vrelu istine i sveznanja?
