LJUBODRAG STOJADINOVIĆ - Kako mrzeti vladara



Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1

Na ovom mestu, u ovom tekstu nema dobrih emocija. Čuvari paklene vatre oko sablasti zameraju mi da prostor pred vama koristim za izlive jake mržnje prema vladaru. I da drugih motiva osim toga nema, jer nema razloga da ih bude.

Navodno imam gazdu koji me je doveo ovde da govorim iz njegove glave.

Odmah da kažem svojim probranim čitaocima: ne postoji taj koji bi pokušao da mi kaže šta, kako i o čemu da pišem. Valjalo ovo ili ne, samo je moje dok ne stigne pred vaše oči.

A sada o mržnji. To je osećanje intenzivne odbojnosti prema nekome ili nečemu. Navedena definicija, kao ni bilo koja druga nije konačna, nije potpuna, ali u svakom slučaju govori se o ličnoj emociji. Kolektivna osećanja ne postoje. Masovne ekstaze su dirigovane predstave o nečemu čega nema. Padanje u trans od radosti ili tuge pred plemenskim poglavicom, sredstvo je za održavanje tiranske iluzije o komičnoj izuzetnosti čudovišta. Iz takve praznine nadolazi ledena jeza.

Ali, koga je uopšte briga šta ja mislim i osećam, zašto se posluga uopšte bavi time? Ne verujem da tekst na ovom mestu može da zavede fanatike i otera ih na emotivnu stranputicu. Sami će se razbežati pred strahom od svoje prošlosti i srušiti totem od slame i blata, rugobnog svedoka ništavila.

Prekjuče je Petričić rekao da vladar prezire i mrzi građane, smatra da su oni nedostojni njegovih neuporedivih dimenzija. Za Duška, on je živi model karikature koja se sama otvara pred svetom kao celoviti bizarni univerzum. Njegov emotivni život sveden je na sudbinu neostvarenog Apsoluta: razbiću sve oko sebe, polomiću ogledala, uništiti medije. Izvešću 100.000 ljudi na ulice, i oni će me dočekati ovacijama kad se vraćam odnekud. Bacaće cveće pod točkove.

Pesnici će smisliti ode, platiću pisce za epske novele o mojim podvizima, kompozitori bi morali već da naprave oratorijume u moju čast, a Vesić slavoluke. Neki od bulevara nosiće moje ime, vreme je. Zakon o zaštiti imena i dela je u nacrtu, niko neće smeti da zucne ništa o meni. Napuniću zatvore, i oni će biti škole prisilne ljubavi.

Želim da vladam državom u kojoj se govori samo šapatom.

Ali, osim polomljenih ogledala okrivljenih za ružnoću, popadaće i sve drugo. Unutrašnji slom sistema, te velike nakazne istrulele životinje, postaće smrdljiva deponija. U takvom stanju sudnjih muka, ona jedino izvan sebe traži krivce za svoj odvratni raspad.

Sami izbacite patos iz rečenice koja sledi: ova je zemlja porobljena i mora se braniti. Mi smo zakasnili i čekamo da osvajači sami odu, ili se istrebe međusobno. Ili istrebe nas pre nego što nestanu.

Ako je već red da odgovorim na pitanje iz naslova, onda bi to morao da bude otpor umesto mržnje. Nepristajanje na ovo što jeste.

Ni na šta, ni po koju cenu, nikada, ni pod kojim uslovima.

Zato što:

Vladar slobodno raspolaže ostacima naših sloboda i života; oduzima nam jedino preostalo vreme; vređa našu pamet – nikada ga nismo zatekli u istini; oteo je lična sredstva najstarijima, utamničio ih i oduzeo slobodu bez suđenja; pretio otvaranjem beskrajnih parcela grobnih mesta; raspolaže državnom kasom kao ličnim nasleđem; svoje političke protivnike izlaže linču dvorskih medija i omiljenih maloumnika; govori jezikom nasilnih uličara; ushićen je svojom hrabrošću koju jedino on vidi; hvali svoju pamet pred svima koji sumnjaju u svoju; veruje samo onima čije je besramno laskanje najubedljivije; šljam oko sebe učinio nepristojno bogatim i uzdigao nad društvom; Srbija pod njim više ne može da izmeri svoju zagađenost.

Jadikuje pred izmišljenim atentatima; zaustavio kontakte sa Evropom i okreće se Aziji i azijatskom modelu vladavine; policiju i vojsku ponizio do granica nepostojanja, a poslušne odrede, generale i policajce pretvorio u svoju ličnu gardu; te su trupe postale neprijateljska sila protiv građana Beograda; uništio moral kao vrednost i uzdigao lični kukavičluk kao vrlinu; građansku hrabrost proglasio mržnjom i izdajom; opsednutost sobom pretvorio u model opšteg obolevanja, a poniznost kao jedinu vrlinu za uspon u lukrativnim poslovima; najbolje se oseća u ambijentu smrti; oktroisao je Ustav, izbrisao sve zakone; ne vlada čak ni dekretima nego svojim glasom, zvukom koji ubija sve oko sebe; govori neprekidno a ne razgovara ni sa kim; stvorio je mafiju kao državni projekt i ambijent za likvidaciju i nestanak ljudi; pohapsio samo one frakcije koje su otkazale odanost.

Ovaj inventar nema granica, zato i valja ponavljati spisak nedela. Pre svega onima koji su još očarani velikom provalijom. Svako od nas ima svoju rang listu ludačkog pohoda na naše živote. Ili logične razloge za sve to – zašto jedino takav može da nas vodi u građansku smrt. Zašto je on, pored toliko nesrećnih naroda pripao nama, da li je to samoubilački model nacionalnog junaka?

Ništa od ovoga što prethodi epilogu nije napisano iz mržnje. Ako ispadne da jeste, onda nisam dobro procenio snagu tog osećanja.

Ovo je bio samo još jedan pokušaj da se odbranim od ćutanja i opšte nemoći, ono što činim svake srede u suočavanju sa zlom i njegovim slugama.