Piše: Ljubodrag Stojadinović, tekst za Peščanik.net, 19.3.2021.
Ta se informacija nestrpljivo čeka: predsednik pred kamerama oslobađa levo rame i dobija nešto u svoje rukovodeće tkivo.
Posle toga daje dugu izjavu, i govori sve dok mu ne prorade prva antitela.
Poštovani građani Srbije, dragi prijatelji, građani Merošine ili Žagubice, svejedno ne znam gde sam, braćo i sestre!
Evo, ja ću primiti vakcinu pred vama, i ne smatram da sam time počinio nešto izuzetno. Mnogi su sumnjali da ću je uopšte primiti, ali ja zaista nemam problema s tim. Ništa me neće boleti, ne brinite za mene. Mogu odmah, još jednu, primiću za pola sata i revakcinu, meni je svejedno. Jak sam ja, mogu da podnesem i konjsku dozu.
Odmah posle ovoga odlazim na nove zadatke. Čekaju me novi podvizi. Da vam kažem, hvatamo neke kriminalce, ali i oni će tokom akcije biti cepljeni, kao i ja. Ako su mafijaši i oni su ljudi a ne novinari. Svoje posrnule prijatelje ne odvajam od sebe.
Do danas nisam primio vakcinu. Oprezan sam čovek, sve što je invazivno dovodi me u stanje frustracije. Bežanje od igle je čuvanje integriteta, više volim travu, ne može se tek tako prodirati u predsednika. Izbegavanje vakcinacije je čin samopoštovanja. Želeo sam sebi da je zabijem, ali nisam mogao da se dohvatim. Kobre nisu dopuštale da bilo ko priđe čuvanom licu na distancu fizičkog ugrožavanja. Ni meni nisu dali da dođem sebi. Predsednik, to jest ja, načelno unosi u sebe tečnosti oralno.
Mnogi su me savetovali, naročito Nestorović, da se čuvam razvoja antitela u svom biću. Svako antitelo moglo bi da atakuje na moje telo. Bata Gašić ne može sve to da kontroliše. Možda antitela u jednom času napuste mene, pa tako i moje telo, i počnu samostalan opozicioni rad. Bilo bi najgore da me takva stvorenja napadnu iznutra, umesto da me čuvaju. Još gore bi bilo odsustvo svesti antitela o tome koga čuvaju i zašto to čine, pa da dignu pobunu unutar mojih vladajućih organa. To bi bio fatalni rascep, ubijanje mene u meni, šizofrenija imunog sistema. Rušenje mene i države.
Jedno vreme sam, i to da vam priznam, pomislio da sam antivakser. Mislio sam da dam našu decu ali ne i sebe, dece ima koliko hoćeš a ja sam jedan jedini. Šta ako te nedovoljno ispitane tekućine od nas naprave zombije. Vidite, Rističević, Martinović i Vulin su primili vakcinu, i šta je ispalo? Strah me je da pogledam. I još nešto, ja volim brata Sija, volim ga skoro kao Andreja. Ali vidite, posle kineske vakcine u Mirijevu, Kaluđerici i Ritopeku nema živog kučeta. U pečenjarama prema Mladenovcu niko više ne traži jagnjetinu.
Ničega se ne bojim, ali ko bi ga znao! Moglo bi nešto da pukne u meni, da me prepolovi ili načisto rasparča. I šta bih posle sa sobom, gde bi Srbija sa predsednikom koji se raštrkao na sve strane. Ima takvih aerosolnih tečnosti, dok je u bočici ništa, obična vodica. Ubaciš je u predsednika, a ona podivlja, razbuca me, razori i od mene napravi ono što svi misle da jesam.
Sve sam te strepnje savladao dugim vežbanjem samokontrole i danonoćnim nespavanjem. S jedne strane Belivuk, Kokeza, Hrkalović. Snajperisti, Đilas. Lako ću ja sa njima. Ali na drugoj strani vakcina, nepoznata stvar. Da je vino, bilo bi jednostavno. A ovde leševi virusa zaglavljeni u običnoj bočici, željni da se baškare u mom tečnom tkivu.
Zato ću sada, braćo Srbi i sestre Srpkinje, da objavim nešto što još niste čuli. Uradiću ono što još niko nije uradio. Znate da sam vas navikao na moje podvige. Molim da za desetak sekundi sklonite babe i dede dalje od televizora da ne vide i ne šlogiraju se pre vremena. Do njih mi je najviše stalo.
Primiću od svake vakcine po malo. Lončar i Darija su mi smutili predsednički koktel: Fajzer, Sinofarm, Sputnjik V, AstraZeneka, Moderna, Džonson&Džonson i SrBski melem sa Torlaka.
Običan narod bira vakcinu po želji. Ja ću primiti ono što moram, sve što ste primili svi zajedno. To je moja dužnost, biću pionir eksperimenta koji sam lično smislio.
Biću jedini predsednik koji je odjednom primio sve vakcine, a u isto vreme i revakcinu.
Ej, Vučiću… polako.
Kaži Božo Preleviću, odakle si se pa ti stvorio ovde? Šta je bre ovo? Ne prekidaj me kad radim, uvežbavam govor. Želim da ga pojačam na nekim mestima, zbog Pinka, aplauza. Neobuzdane ljubavi mog naroda…
Narod je nestrpljiv, igla je spremna. Čekaju da vas vide. Nema Pinka, ugašen je.
Ali, Božo brate, mnogo me je strah… Šta se radi ovde, šta događa? Ko su ovi ljudi, šta ćeš ti ovde? Kako nema Pinka?
Nema ga više. Ja sam određen da vas zastupam. Dobićete nešto da se smirite. Evo doktora.
Šta mi to dajete??! Hoću da vidim batu. Gde mi je Vacić? Bebo, zar i ti sine Brute! Mile, ne daj me! Palma, udri ove!
Miraaan!
