Ljubodrag Stojadinović, tekst za Peščanik.net, 2.3.2021.
Drobnjak, to je rupa na putu, živa slika na deonicama koje se uvek grade i nikada ne završavaju. Čovek je postao pospana amajlija loše putogradnje, mrzovoljna pratnja visokih činovnika koji pokušavaju da budu pregaoci i tvorci nečega što neće biti zapamćeno. Oni vuku Drobnjaka sa sobom, ili čak ne moraju ni to. Taj čovek je uvek tu negde, redovno stiže tamo gde je potreban, ali mnogo češće gde je suvišan.
Drobnjak je vd direktor nečega što nosi pretenciozno ime Putevi Srbije. To vd mu pristaje skoro savršeno, to je nesigurna funkcija nastala na osnovu milosti darodavca. Na prvi pogled, čini se da taj čovek ni pet para ne daje za svoj posao. Tako se može pomisliti i pri ovlašnom pogledu na trase. Dok vam automobil skakuće poput srndaća i jedva se drži na kolovozu, budite sigurni da ste u Srbiji. Ljubav prema našim očajnim putevima, to je vrhunac rodoljublja.
Vrhovni poslodavac je nebrojeno puta obećavao smenu Drobnjaku iz svih mogućih razloga, no vd uporno i uprkos svemu ostaje na svom mestu, ako je to mesto bilo čije. Nije sigurno hoće li na istom geografskom položaju biti put koji je juče otvoren, mnoge su se tek puštene autostrade raspale u sivi šut dan posle svečanosti. Ali, koga god bilo ili ne bilo, Drobnjak će uvek biti na mestu raspadanja pouzdan kao večnost.
Putevi Srbije su sve gori i sve dužniji, dubioza je danas skoro nemerljiva. Ali, vd je na svojoj funkciji više od 10 godina. Preživeo je mnogo vlada i dve rekonstrukcije, Ana Brnabić mu je peti premijer. Ništa mu nije mogla ni godina dana zatvora, niti zabrana obavljanja javnih funkcija u trajanju od 3 godine: niti je odležao niti zabranjen.
Putevi Srbije skoro da su osuđeni na njega, uostalom zamislite bilo koga na tom mestu koji nije Drobnjak. Naravno da je to nezamislivo.
Drobnjak je omiljeni Vučićev predmet javnog zlostavljanja. Vlastodržac uživa u svojoj nadmoći, naročito kad žrtva nije sklona da pruža bilo kakav otpor. Gospodarev sadizam, međutim, kao da podstiče Drobnjakovu ležernost i javni dremež. To je igra predatora sa mirnim plenom, pokazivanje nepostojeće duhovitosti tamo gde joj nije mesto, i mirnog prihvatanja sudbine, u stilu: jebeš budalu, učiniću mu zadovoljstvo da seiri. Šta me košta?
Tako izgleda Drobnjak dok ga sadista kinji pred svima, jer je već davno postao ravnodušan pred neurotskom stihijom, sa mnogo više mudrosti od nje. Istutnji se i idi, ja sam onaj koji jesam, ti to ne znaš niti možeš saznati.
Muštranje Drobnjaka je postalo neizbežni ritual, dramolet u kome nadmoćni vlasnik svega oko sebe pokazuje svoje znanje o svemu a Drobnjakovo ni o čemu, uživajući u mučnom raspletu koji je uvek isti: ponižen bude onaj koji bi da ponizi, Drobnjaku je ionako svejedno, svaki valjak koji je mogao da prođe preko njega, već ga je pregazio.
Drobnjak, dođi ovamo! To je već lozinka dvorske zabave u kojoj je kralj svoj omiljeni blesan, i sve se okončava tužno, kao trijumf neduhovitog đide u gomili koju je sabrao pred palanačkom bakalnicom da mu se divi uz mlako pivo.
Drobnjak je, naravno, deo dvorske posluge, neka vrsta potrošenog mastera niske gradnje koji nadzire kozje staze zlatnog doba. On jeste žrtva takve svoje ambicije, ali i predmet podmetnut ispod vladara za pokazivanje njegove glupe nadmoći, koja se inače realizuje kao razlog za strepnju od opšteg ludila.
Direktor Puteva Srbije je davno naučio lekciju. I drži se kao živo biće svesno izvesne naklonosti koju imaju slična stvorenja pod stalnom torturom. Pred svojim nadmenim mučiteljem pojavljuje se miran i pribran. Donekle zbunjen, ne u iščekivanju ljudske milosti, nego bar nijanse uljudnosti, iako zna da su takve nade preterane.
Ali, pokazne vežbe nad Drobnjakom nisu mogle da ostanu nezapažene među dvorskim oblicima života svih vrsta. Šta je najlakše? Pa, maltretirati Drobnjaka! Lekciju su videli svi, naučili sinopsis ponižavanja. Dođeš, pozoveš Drobnjaka, tu je on negde. Je li bre Drobnjače, šta je ovo?
Koje?
Pa sve ovo?
Sad ću da vidim…
Ugasi taj mobilni!
Odma, odma!
Tražeći svoje mesto među moćnima, ministar nečega Tomislav Momirović je probao da imitira idola u zlostavljanju Drobnjaka.
Ipak je tu nešto nedostajalo. Mali Mona je kinjio žrtvu, ali bez dovoljno uvežbanog sadizma, neuverljivo i bezvoljno. Bez ludačkog stila, oblizivanja posle zalogaja i bacanja dragocene pljuvačke na podanike oko sebe. On je picopevac-početnik, i nikada neće dostići uzora mržnje u ponižavanju ljudi.
Pred kreaturama koje se trude da ga uvrede, ponize i ponište, Drobnjak postaje prizor koji se može podneti. Mučenik pripada svojim mučiteljima, ali izaziva nekakvo opšte saosećanje, zarobljen u navici da ga u svakoj neprilici maloumnici uče pameti.
