Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Do prvog četvrtka koji dođe, svi mi kojima je ostalo nešto od čula, moraćemo da ustuknemo pred prizorima koji nisu za ljude, ali jesu za nas. Ne samo mi, nego Evropa i svet biće skamenjeni gledajući čuda neviđena do zlatnog doba Srbije. Koliko se moglo razumeti iz govora najumnije glave, jezive scene dolaze tačno u vreme najvećeg uspona kome nedostaje najdragoceniji detalj srpske plemenitosti. I to u tkivu koje se slobodno prosipa: kupanje u krvi. Poslanik Bakarec predlaže likvidacije nepodobnih protivnika vlasti. Poslednja odbrana čudovišta.
Siguran sam da je uvod ovog teksta neuporedivo manje mračan od stvarnosti koja je obeležena slomom. Sve što je moguće srušiti biće srušeno da bi bio očuvan privid o nedostižnoj moći. Ubilačka groznica vlada zemljom. Ne postoji glava koja je skupa, u Srbiji je svaka sklona kotrljanju: i fukarska i kraljevska. Pred tim saznanjem nije moguće tražiti utehu za sebe. U konačnom i beskonačnom obračunu posvađanih grupa lupeža i mafijaških kartela puca se na sve strane, a puca i sve što bandu na vlasti drži zajedno.
Pa zašto se onda ne sklonimo, neka se pobiju, ako već nema mesta za sve njih žive.
Ništa od onoga što vidimo na pojavnoj ravni nije u skladu sa celom istinom, pred nama je samo zabluda o tome šta se dešava ispod blata. Da onda krenemo od samog dna, a da pritom isključimo grupu dželata koje se režim iznenada odrekao. Neki od njih su u zatvoru, a mnogi su još u službi. Takvi besni psi (još) ne ujedaju ruku koja ih je hranila sirovim mesom. Filozofija zločina, kao način dnevnog ophođenja, ima svoje korene u fantastičnoj paralelnoj stvarnosti, a nama nije dato da znamo u kojoj smo ovoga časa.
Iz jedne od njih se pojavio opskurni fudbalski dunster, po imenu Kokeza Slaviša, koji je svetom vladarevom rukom uzdignut na sam vrh sakatog srpskog fudbala. U njegovim memljivim podrumima postao je jedan od najbogatijih među nezasitom novom kastom. Servilni poslušnik, zidar kulta, stvor koji je zajedno sa ruljom stvarao sebi boga od slame. Da li je bio uveren da se uzdigao iznad svog božanstva, ili je samo određen za glupu žrtvu mafijaškog obreda? Moguće je da Kokeza bude zaverenik, samo zbog toga što je to neverovatno. Žrtveni ovan urote koja je začeta u srcu tame samog režima, to je možda njegov krajnji domet.
Ali, nije u tome iscrpljen značaj njegove trivijalne uloge. On je granični kamen mafijaške frakcijske podele. Ovde nije počeo obračun države sa mafijom, nego državne mafije protiv mafije koja nije državna. Teško je napraviti razliku i odrediti gde šta počinje. Svaki rez za njih je trauma na granici smrti. Rascep nastaje na najbolnijem šavu za pantokratora: sve je manje ljudskog otpada koji je proizveo spremno da se uplaši tvorca. Strašilo je u agoniji. Izlivi divljenja i poklonjenja postaju sve ređi, takve bljuvotine izgovaraju uglavnom autsajderi, čije udvorištvo ostaje odvratni eksces. Sve je više članova sekte spremnih da ga ismevaju povodom sumanutih ekspresija i svakodnevnih ispada. Sa njim takvim ne mogu mnogo daleko. On je istrošio svoj klimaks mahnitosti: kontroliše sve osim sebe, a sve je više lukavih džukela koje su se otkinule od lanca.
Nije više u stanju da vlada mafijom koju je stvorio, sad ona kontroliše njega i moraće da napravi sebi novog dona. Država u vlasništvu jednog čoveka postaje rasulo, jeza o kojoj govori dolazi iz njegovih najvećih strahova. Paranoja je nestišljiva: izdali su ga svi koje je stvorio ni iz čega, mnogi koji su verovali da im je verovao. Bar je on, iz svoje teške i nepovratne dijagnoze siguran da je tako.
Svim silama će pokušati da zadrži Nebojšu Stefanovića uz sebe. On mu je najveći protivnik i najverniji saveznik, onaj koji može da mu smrsi konce i da ga sačuva, da ga ohrabri vojskom koje nema i čiji su generali odavno mrtvi od poniznosti. Neša je njegov adut i kod dželata koje je video na delu, ali i u čuvanju mračnih tajni iz prisluškivanja. Neša je enigma, svedok iz pakla, podanik koji je tokom godina naučio da bude smeran, drzak, otresit, alav i opak. Onaj čije veze nikome nisu poznate niti čemu služe. Lice za svadbe i opela, bez mimike i emocija. Policajac novog doba pretvoren u opasnog vojnika Švejka.
Probaće da sačuva od zatiranja Dijanu Hrkalović, fatalnu ženu srpskog podzemlja, smrtonosnu čarobnicu koja je pretvorila srpski MUP u pretorijansku gardu spremnu za novog gospodara. Može mu biti od koristi pri padu i kad se konačno stropošta, kao deo poslednje priče o lepotici i zveri izopštene iz životinjskog sveta. Pokušaće da sebe prikaže kao žrtvu zlikovaca koje je stvarao i bitangi koje je uzdigao na sam vrh države. Svoje će strahove savladavati nespavanjem i noćnim tv gostovanjima, beskrajnim propovedima o sebi i ni o čemu, legendama o ličnoj hrabrosti i neuporedivom umu; bezvrednim ispitima, solo opijanjima u tatinom podrumu i samoći pred osećanjem da su ga svi napustili. Moraće da izabere još gore društvo od onoga koje je imao, jer boljeg nema. Čak i svi najgori koji drže do sebe, sve ga manje žele u svojoj blizini. Pa se iz nagle gadljivosti odmetnuo čak i jedan Kokeza.
O čemu on onda govori? Namerava da nam pokaže koliko strave nose u svojim delima zlikovci koje je stvarao. Pokušava da ih pripiše nama ili ih bar podeli sa svima. Oni su njemu čuvali strah a familiji imanje; a sad gleda i preti da pokaže kako se seku glave, čereče ljudi i tope u kiselinama; ko je kome pripadao dok je gazda svega bio uveren da svi pripadaju njemu. I zašto su ga izdali, ako zaista jesu?
Kasno je da ih se sada odričeš, odreći se ne možeš. Scene koje si video i o kojima govoriš, deo su tvog sveta. Ne bacaj na nas svoje smeće, tvoji su to ljudi, gospodaru.
